Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,
над књигама које древну науку у себе скрише,
бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.
„Посетилац неки – шанух – куцнуо што може тише,
само то и ништа више.“
Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;
сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.
Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим
за Ленором бол да блажим. Име које подарише
њој анђели, дивна драга којој име подарише
анђели, ње нема више.
И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,
неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;
да умирим срце рекох: „То зацело сад је неко
на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,
посетилац неки позни, закуца што може тише
на врата и ништа више.“
Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:
„Госпару ил' госпо – казах – не љутите ви се више,
бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,
да и не чух“... Тад ми руке врата широм отворише –
само мрак и ништа више.
И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,
слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,
и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,
„О Ленора“ реч једину, изговорих тихо, тише,
„О Ленора“ одјек врати што ми уста прозборише,
само то и ништа више.
Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.
И ускоро нешто јачи ударци се поновише.
„На прозору, у капцима, мора бити неког има,
мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,
мируј срце да увидим какву тајну они скрише,
ветар само, ништа више!
И отворих капке тада, кад улете изненада
лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,
господски га изглед краси, поздравом се не огласи,
нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише
поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,
слете, стаде, ништа више.
Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,
због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.
„Мада ћубе черупане – рекох – плашљив ниси, вране,
што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише –
кажи каквим именом те силе пакле окрстише?“
Рече Гавран: „Никад више.“
Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,
мада смислом речи ове мени мало јасно бише:
ал' признајем, нема збора, не чух таквог одговора,
и не видех таква створа црних крила што се свише,
звер ил' тицу чија крила на Паладин кип се свише,
с тим именом „Никад више.“
Но Гаврану с кипа бела та реч беше мудрост цела,
реч једина с којом му се мисао и душа слише.
Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с места
а у мени сумње неста: „Сви ме знанци оставише,
одлетеће и он ко и Наде што ме оставише.“
Рече Гавран: „Никад више.“
Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,
„Стварно – казах – то што збори, реч једину никад више,
ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,
док све мисли које сазда у један се припев слише,
тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,
тужни припев: „Никад више.“
Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,
наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,
и галве на плишу сјајне, мних знамење тако тајно
у говору свом нехајно носи тица та што стиже,
шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,
мисли, гракћућ: „Никад више.“
Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих
тици чије пламне очи до срца ме прострелише:
и у мисли занесена, мени клону глава снена
са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,
прилећ неће никад више!
А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива
кадионик којим анђ'о кади собу тихо, тише
„Несрећнице – викнух тада – божија милост то је рада
да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:
пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише.“
Рече Гавран: „Никад више.“
„Пророче ил' створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,
заклињем те небом склоним и Господом понајвише,
да л' ћу душу намучену приљубити у Едену
уз девојку озарену коју сви ми снови снише,
уз Ленору којој име серафими подарише?“
Рече Гавран: „Никад више.“
„Сад умукни, клета тицо, – скочих, викнух – злосутницо,
у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!
С тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,
самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;
изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише.“
Рече Гавран: „Никад више.“
И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,
крила му се око бледог Паладиног кипа свише,
очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,
светиљка га обасјава и сен му по поду пише:
душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише
спасти неће – никад више!
• Препевао Владета Р. Кошутић
