slike pesnika

Алберто Моравија – ДЈЕВИЦА И ДРОГА



alberto moravia djevica i droga
Расла сам с мором једне пијане, еротоманске расипничке мајке, која је уз то била хировита и промашена сликарица. Моја мајка се врло брзо растала од мојега оца, честитог инжињера конструктора брана (можда је његова професије некакав симбол!) и отишла живјети с тренутачним љубавником у једну мансарду старинске палаче. Мој отац и ја остали смо у стану у четврти Париоли. Рекла сам да сам имала мору од своје мајке. Осим ове море, имала сам мору и од саме себе јер сам жељела бити сасвим различита од ње. Моја мајка си је у животу допустила све: мушкарце, алкохол, сликарство и толике друге немогуће или забрањене ствари. Ја сам већ од дјетињства била увјежбавана да си стварам табуе, одлучна да се одричем свега, од играчака и колача (учила сам код часних сестара, одричући се свега што ме је припадало, израђујући вијенце за Госпу) па чак до љубави када сам постала већа. Одрицање, забрана, спријечавање: то је  био мој живот. Са двадесет четири године била сам још дјевица; умјесто тога стекла сам диплому у филозофији, диплому с којом нисам знала што би, а коју сам стекла само да будем различита од своје мајке, полуписмене особе иако је била назови умјетник. Одмах након дипломирања почела сам радити као декоратер станова, мојом истинском професијом. Погодите гдје сам смјестила своју радионицу! Управо у приземљу зграде гдје је на мансарди живјела моја мајка. Да јој покажем да је готова Умјетност с великим „У“ у коју је она толико вјеровала; и да је требала умјесто тога умјетничку креацију усмјерити према практичној и комерцијалној сврси.

Тко ме је у то вријеме видио, ускликнуо би: „Изашла је из модног часописа“. Доиста, и било је тако. Сјећате ли се рекламних фотографија у модним часописима у којим  модели „показују“ тако звану „линију“ за тако звану „сезону“? Сјећате ли се оних хипермршавих дјевојака живих очију и блистава смијеха, њхових тијела попут лутака, с ногама на једној страни а попрсја на другој, напријед испружених руку, а у лицу нешто стерилно и хистерично, а све то да драматично покажу неки капут или оправу? И ја сам у то вријеме, када сам почела радити као уређивачица станова за имућне у четврти Париоли, изглегдала точно тако. Само ме једна ријеч могла описати и без потањих описа: обуздана. Била сам тако обуздана да сам заборавила да сам дјевица. И зато што нисам могла избјећи да видим везу између обуздавања и успјеха; и не постоји ништа као успјех који нам учини да заборавимо цијену коју смо платили да то постигнемо.

Уређујем стан једном младоме дипломату који живи сам. Позива ме на ручкове и  на вечере, шаље ми цвијеће, прати ме у кино и казалиште, телефонира ми сваки дан. Напокон се заручујемо; мој отац, којему је симпатичан, одобрава; моја мајка, која га мрзи јер га сматра превише „грађанским“, не одобрава. Вјенчавамо се у цркви, позивамо стотину људи на пир, одлазимо на брачно путовање у Грчкој. Напокон, све је по пропису, осим прве ноћи у Атенском хотелу гдје се мој млади муж, послије неколико неуспјешних покушаја, баца на кољена и плачући ми грли ноге и признаје да је импотентан. Вратили смо се у Рим различитим авионима; он је још увијек импотентан; а ја сам још увијек, како се каже, чиста.

Мој промашени брак морао би за мене бити алармно звонце. Морала бих схватити да сам се „намјерно“ удала за импотентног: да не дам никому ништа, да останем дјевица. Но нисам схватила ништа премда ме обузео тужан и тајанствен страх. Тражила сам нешто, нисам више била сигурна у себе, осјећала сам да сам промашила живот. Напокон, након дугог размишљања изгледало ми је да схваћам: промашај се састојао у тому што сам живјела као себичњак посвећујући се једино сама себи, а на који начин? Лишавајући се готово свега. Морала бих се препустити, посветити другима или другому, морала бих вољети. Осим тога, сада је дјевичанство у мојим очима изгубило своје значење чистоће, постало је хладноћа и равнодушност. Да, морала сам се заљубити да не будем више дјевица, да волим мушкарца, да му се посветим.

Једне вечери промукао и дубок глас моје пијане мајке телефоном ми јави да је код ње, у њезиној мансарди, некава прославица; и зашто не бих дошла, зашто се не бих забавила и чинило би ми добро, у задње вријеме оставила сам јој дојам да сам уморна и живчана. Готово да сам одговорила да ме забава не занима, када ми је рекла „ма баш је истина да те не занима?“; и онда сам прихватила.

Прослава код моје мајке је била меланколичан окуп одређеног броја особа сличних њој: сликари без тржишта, писци без талента, интелектуалци без угледа, сви, према мишљењу моје мајке, одређени за сутрашње неизбјежно признање. Према овима људима осјећала сам исти осјећај одвратности као према прњама и разнобојним остацима које је моја мајка скупила код старетинара и с њима уредила своју мансарду. Ја сам, напротив, била за људе од успјеха; као што сам била за огромне диване, за масивне столове, за скупе и раскошне таписерије.

Тражила сам неку исприку да стругнем, када моја мајка скаче за врат некому ново придошлом госту, једном младићу изванредне љепоте. Моја мајка је ишла около и представљала га. Није био Талијан, био је Американац и звао се Роберто, то јест Боб. Када је стигла до мене мајка ми га је бацила у наручје, рекла ми је – намигујући ми злобно – да смо створени једно за друго. Момак се шћућурио преда мном с чашом у руци, али ништа није говорио. Тада сам га погледала; када је дошао тренутак да оборим очи, како је налагао добар одгој, ја сам га наставила гледати. Боже како је био лијеп! Непристојно, бестидно сам стала проматрати његове прекрасне плаве и живе очи, племенит и правилан нос, величанствена поносна и презрива уста. Љупко се у тишини пустио гледати: мора да се на то навикао. Ну, изненада се дигао и без поздрава напустио мансарду.

Остала сам укочена, можда минуту или двије и то више од чуђења него оклијевања; тргла сам се и појурила сам за њим. Прву ствар коју сам видјела када сам се појавила на платоу испред зграде био је момак који је непокретно стајао, као зачуђен, међу отмјеним аутима на паркиралишту. Инстинктивно сам ушла у своја кола, сјела за управљач и оставила предња врата отворена, онако како сам видјела код моторизираних проститутки у очекивању клијента. Нисам дуго чекала, момак је схватио, пришао колима и сјео у њих, без оклијевања ми је рекао адресу камо се желио одвести, баш како се чини такси возачу.

Правила сам се да не разумијем и нисам покренула кола, на концу смо се објаснили. Он није имао новаца и хтио је да га одвезем до једнога врло удаљеног бара гдје би сусрео некога кога је он назвао „веза“, то јест, како ми је без збуњености објаснио, некога ситнога продавача дроге. Наравно, осим вожње требала сам платити и дрогу. Изражавао се  добрим талијанским, што више употребљавао је неке типично римске ријечи и изразе који су били симпатични на његовим устима. Сада сам разумјела његову шутњу и равнодушност. Признајем да нисам очекивала један сличан приједлог: моралист какав сам била, чинило ми се да неке ствари треба рећи поступно и опрезно. Тада је он мој мук протумачио као увод у одбијање; и с чудном и очајном одлучношћу предложио ми је трампу: ако га одвезем и платим му дрогу, он ће касније бити спреман да ми се одужи с једним давањем, рецимо тако, на сентименталном пољу. Муњевито сам помислила: „Дакле, имам лице зреле усидјелице гладне љубави јер ми се предлаже једна слична ствар“; но, послије сам постала свјестна да је то била само помамно, грчевито нестрпљење наркомана. Тко зна како, али у мени је врцнула једна дивља одлука. Сурово сам му рекла да ћу учинити све како је тражио, али само послије љубави, никако прије. Мора да сам нестрпљиво говорила, још одлучније и очајније од њега; јер ме је само тренутак зачуђено погледао и када је схватио да не ћу попустити, пристао је. На брзину смо изишли из кола, узела сам га под руку, готово да сам се бојала да ми не побјегне, и ушли смо у зграду.

Бисте ли вјеровали? Када смо били у радионици, скинула сам се и пришла му, док ме је он замишљено чекао сједећи на дивану и замишљено пушећи; обавијестила сам  га: „Гледај, каква сам дјевица“; а он, макар на свој дјетињаст и љубазан начин, направио ми је сцену. Још ми се чини да чујем његов глас, утучен и очајан, како се буни с оним енглеско-римским смијешним нагласком. Па како? Била сам доиста дјевица? А нисам ли му рекла тако? И нисам се стидјела? И зашто сам толико чекала? И нисам ли водила рачуна да ће за њега то бити двострук напор? Ех, да сам му то рекла, доље у колима, сада не би био ту, сигурно је би да би тражио неку другу и тако даље, и тако даље.

Нисам му одговорила ништа, била сам превише потиштена и у исто вријеме сигурна да сам га уловила јер сам у његову гласу осјетила више резигнацију, па била и од бијеса, него побуну. И доиста, у један трен са жустром и ревном жестином бацио се на ме; и све се догодило лакше, брже и, к тому, њежније него сам си замишљала. На то се надовезало  велико, истинско, величанствено изненађење те незаборавне ноћи: умјесто да се сјетим својега обећања и да га одвезем да сретне „везу“, он је заспао у мојем наручју. Тако смо остали неколико сати, ја полежећки а он у мојем загрљају успаван на мојим прсима. Полако сам се ослободила и пошла по покривач с којим сам га покрила и поновно легла уза њ; наставила сам размишљати и напокон сам схватила: Провидност ми је послала мушкарца који је, како изгледа, скројен по мојој  моралној мјери: ја ћу га спасити од дроге својом великом љубави. Коначно сам нашла некога кому ћу се посветити и спашавајући њега спасит ћу и саму себе.

Не причам појединости наше љубави. Љубави су све једнаке и тко ме чита може замислити нашу мислећи на једну од својих. Осим тога, о љубави се нема што рећи, то је неизрецива ствар, и када се говори о љубави говори се у ствари о по осталим околностима које прате љубав. У мојем случају околност се зове дрога. Вјеројатно сам га вољела јер сам га жељела спасити, а нисам га спашавала јер сам га вољела. Требам ли рећи да је моја побједа над дрогом била брза и потпуна? Сав мој страшан нападачки капацитет, попут неке војске која напада непријатеља на најслабијој точки обране, сручио се против мрачне навике тога младића, истовремено њежно питомог и безочног бунтовника. Побиједила сам захваљујући и лукавости врсте, премда и она нападачка: вежући Роберта с мојим занатом уређивачице и тако сам му дрогу замијенила радом. Није био глуп, имао је укуса а био је само лијен јер није имао смопоштовања. Именовала сам га службеним тајником с плаћом и точним задаћама. Као увијек, подвргао се привидно добровољно на нове увјете. Премда сам покушала скрити, била сам луда од среће: напокон сам вољела и била вољена. И волио ме један од најљепших мушкараца на овоме свијету. Потом, ненадано, дошла је пропаст. Умјесто њега, нашла сам његово доиста увриједљиво писмо у којем ми каже да сам превише грађански усмјерена, да му је пун куфер мојих широких дивана и фотеља, да ако више нисам физички дјевица, то сам остала у менталитету. Тако ме оставио захваљујући ми на свему и молећи ме да га не тражим.

Била сам престрашена и изгубљена. Промашила сам у тренутку када сам се занијела да сам успјела. Вјеровала сам да сам корисна, међутим нисам могла бити него на штету. Дакле, и у љубави сам неодољиво тежила да поричем, да забрањујем, да стварам табуе. Младићу сам доиста настојала, макар је то из љубави, створити табу дроге. А сада логично, макар из сулуде логике страсти, морала сам скренути смјер своје виталности. Досада сам забрањивала; сада морам допуштати, ослобађати, скидати окове.

Попела сам се мајци на мансарду. Срела сам га код ње и зацијело је она знала гдје се налази. Управо је сликала једну од оних својих страшних слика. Оставила је сликање и пошла ми у сусрет; а ја сам за тренутак, гледајући ту малу жену у платненој тренирци свој умазаној бојом, лица попут црвене и увеле јабуке, помало монголоидног, имала точан осјећај да се налазим насупрот једног бездушног и побједничког противника. У својој лудости готово сам помислила да ми је она одвела момка. Али мајка ме разувјерила. Момак је ишао живјети на село с једном богатом и зрелом женом. Је ли се можда вратио дроги? Никада више, одговорила је моја мајка безазлено, ништа од дроге, то је велика љубав, прва велика љубав у његовом животу, без дроге и то нити допуштене нити забрањене. Баш ту љубав нисам могла избити из главе, љубав је он требао а ја му ју нисам била у стању дати.

Страст ми је сугерирала да учиним једну крајњу одлуку, на рубу криминала. Познавала сам једнога лијечника који је био заљубљен у мене, и то је још увијек. Отишла сам к њему, испричала сам му своју причу, рекла сам му да ми мора осигурати једну шприцу и становиту количину хероина. Видјела сам га како ме гледа с неким изразом који је између очаја и бијеса, и побојала сам се да ме не баци ван из амбуланте. Но изненада се смирио; потом ми је рекао, с цинизмом већим од мојега, да ће ми дати све што желим, али само једном морам с њиме водити љубав. Нисам му нити рекла да; или боље, то сам рекла док сам лијегала на његов лијечнички кревет покривен воштаним платном на једну неугодну али нужну операцију. Слиједећег дана сам добила један пакетић; садржавао је шприцу и ампулу с дрогом. Ставила сам у торбу све што ми треба и пошла сам колима према Сацрофану, мјесту гдје се налазила вила у којој је момак живио с мојом противницом.

Стигла сам око подне. Управо када сам скретала на пут који води у вилу, видјела како од тамо излазе једна кола за чијим управљачем је био он. Нестао је иза угла; мало сам ишла натраг и потом сам кренула за њим. Достигла сам га лако јер је возио споро, као нетко тко жели да га достигну. Када сам га сустигла, затрубила сам и он се одмах почео заустављати уз руб цесте. Стала сам поред њега, и без поздрава и без ријечи само сам га гледала равно у очи, показала сам му шприцу. Видјела сам да је проблиједио, доња усна му се почела трести. Потом је дао знак да се слаже и скочио из кола. Изишла сам и ја. Он је ишао испред мене кроз једну стазу између грмља, потом је прешао једну ливаду с бујном свибањском травурином која је сезала до кољена.

Видјело се да је моја тиха понуда поновно пробудила код њега љубав или барем окрутност: или је можда безазлено видио коначно урушавање мога морализма. Доиста, уроњени у ту густу и дубоку траву водили смо љубав с невиђеном жестином. Након љубави остала сам полежећки с очима у плаво и сјајно небо, надлијетале су нас двије птице тјерајући се и весело изводећи свакојаке акробације. Сада је сједио поред мене и, да сам хтјела, могла сам видјети руку која је тражила вену прије него ће забости иглу. Затворила сам очи и потом, након једне дуге станке, осјетила сам како је клизнуо поред мене, поновно сам их отворила и погледала. Био је испружен са спуштеним капцима, страшно блијед, непокретан, с плавом косом заринутом у поваљану траву. Блесаво сам помислила како дрога улијева мир попут смрти. Послије, када сам видјела да се не миче, позвала сам га, продрмала сам га и онда сам схватила да је био мртав.

•Превод Јусуф Али Хећимовић


Можда вас и ово занима

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза