Ој владико, Црној Гори главо
наша дико, наша веља славо!
Ево тебе једне књиге беле,
чеда мила моје крвце вреле, –
крвца врела, а чедо несташно,
на весеље свако је попашно,
а душа му и ноћу и дању:
сваку празну разбити лубању.
Ох, опрости, ако с права пута
кадикада млађано залута!
Та боље је спређа оберучке
него страга ударити мучке;
боље чедо и пређаволасто
нег’ богаљче и слепо и кљасто,
да уз туђи корак на’рамује,
да га туђа рука за’рањује!
(7. јануара 1848)
