slike pesnika

Радослав Братић – ЂАВОЉА ПРИЧА



radoslav bratic djavolja prica
Ђавола је све више, множе се на сваком кораку. Насрћу непрестано и ничега се не плаше. Свуда су умијешали прсте и бацили своје чини.

Ђаво се не да описати, прерушава се и мијења, бјежи од свјетла дана у ноћ и таму. У Херцеговини га зову Зелени Десило, у другим крајевима има хиљаду имена.

Ујутро ђаво изгледа као најбољи човјек, у подне као Григоријево шугаво јаре, а увече личи на страшило постављено ни на небу ни на земљи. Час личи на коња, час на вука, а често се претвори у пијевца или пса. Испричаћу вам како сам га срео.

Све је више створења с анђеоским главама и ђавољим грудима, све више дјеце с анђеоским лицима и ђавољим очима: разроких, прекавих и буљавих. Ђаво се скрива под разним именима; када би се могло завирити у божију матичну књигу, запрепастио би се свако колико је анђеоских лица добило ђавоља имена а колико је ђавољих утвара примило ореол доброте и мучеништва.

Скоро све што Херцеговци у животу раде, од рођења до смрти, није ништа друго до одбрана од ђавола. Жена у другом стању крије се и склања од свих мјеста гдје ђаво воли да привири. А таквих мјеста има највише. Када се дијете роди, нема времена за радост, одмах надвлада страх и смишља се заштита од ђавола и вјештица. Мајка дјетету ставља тисовину за уво, амајлију под колијевку, горку траву у пелене. Када је свадба, око младе се бацају зова и пелин, у гаће младожење љутика, да би се ђаволу пресјекао пут. На сахрани сандук мрца се кади, гроб се опаја, а на слику покојника ставља се црна каница. За крсну славу славска икона се штити од ђавола, а божићни полазник машом удара у главњу призивајући анђеле и забадајући тако ђаволу трн у око. Када се заоре прва бразда, посипа се светом водицом да се њива очисти од легла сатанских. Пошто се сабере љетина и снопље жита поређа на гувну, на врх наклађаја се стави посуда с водом да се ђаво утопи, ако дође. Прије вађења меда из кошница, пчелињак мора да се заштити од ђавола и то коњском главом. Прије почетка градње куће, прије шишања оваца, прије паљења клачине, морају се очистити ђавоље чини. Под кућне наћве, под врата штале, ставља се сув брабоњак од овце и цвијет зановети – ђаволи ће да бјеже и рањиво да циче. Када се писмо шаље војнику, не стави ли се у њега зрно тамјана, ђаволи ће га скренути и однијети на погрешну страну. И највећи су се плашили и стрепили од ђавола. Када се Душан крунисао за цара, између средњег прста и кажипрста држао је амајлију против ђавола. Кажу да је српско царство пропало зато што је потоњи цар био забораван и није бацао чини против ђавола.

На дан Материца треба посебно бити опрезан, тада су ђаволи најопаснији. Као што и онај који преписује Библију мора бити чист и окупан, тако нико на Стражњи или Туциндан не смије псовати јер се ђаволу отварају очи и показује пут. На Богојављење и на Часне вериге, Григорије увијек распарује чарапе и тада му ђаволи ништа не могу. На Чисти понедјељак и на Лазареву суботу, Јешна лисичијом масти намаже дјецу по лицу да их ђаволи не заведу. Једино за самоубице нема спаса, јер им ђаволи одмах зграбе душу. Зато се они и сахрањују изван гробља. Не би ти се Григорије у петак обријао ни за живу главу, јер би му ђаво преко ноћи посисао крв. Бјежи с пута када сретнеш баксуза ђаволи му испод трепавица вире. Народ зна, када звијезде с неба бјеже да је тога часа негдје побјегао неки осуђеник на смрт, зато нико не пали свјетиљку да га не би ухватили стражари. Када стане жрвањ у млину, треба бацити главњу у понор и покренути млински камен неколико пута унатраг. Тако ће ђавола ухватити несвјестица и побјећи ће из млина. Ниједан зид не треба започињати каменим облуцима, јер су то ђавољи хљебови.

Можда ђаво највише личи на Јешну када ујесен, обучена у црно од главе до пете, отпочне да тка на разбоју, теглећи и навлачећи пређу с вратила кроз брдо. Пређу је навила у брлогу гдје се у глуво доба ноћи окупљају ђаволи и воде своје ђавоље коло. Вратило се лагано окреће и отпушта дуге црне нити, без краја и почетка. А ткаља једнако пљуцка и нешто шапуће, гледајући час у небо час у црну земљу, мрсећи пређу очима и бацајући у њу неки отров. Запиње чунком да провуче нит потке, вуче брдо на ову а ђаво на ону страну. Зна да не ваља прекинути пређу намотану на чунку, баш као што се не ваља умивати на кућном прагу. Када се усправи у пасу, види се колико јој је једно око ђаволски мрачно а друго анђеоски плаво, као да се бече и свађају. Доњи зуби у вилици су јој као ниска ђердана, чврсти као од станца камена, а горњи – осути кречњак који се црни и распада од кише и влаге. Какав несклад и каква аљкавост природе! Свуда су ђаволи посијали своје сјеме. Види се како анђео управља њеним срцем а глава јој се трза између анђела и ђавола. Лијева рука смјерно и одлучно уткива вунену пређу и претвара је у кабаницу којом ће се укућани штитити од мраза, а десна рука одбацује трње, камење, земљу и све оно што ђаво подмеће и гдје уноси пометњу. Вратило јој придржава Григорије и кори је, јер му је крива за све недаће од Христа до данашњих дана.

„Нема народа као што смо ми у којем се ђавоље сјеме одмах прими и тако брзо проклија. Јер ђаво је увелико умијешао прсте у нашу прошлост. Да није тако, зар бисмо олако свог врховног бога Црнобога претворили у ђавола. И тако олако своје вође дизали до божанског трона и онда их још лакше гурали у блато. Да није тако, зар би Вукашин на свога сина потегао сабљу која ће га и самог посјећи“, виче Григорије и гледа право жени под грло, као да га је опсјенио сам ђаво.

„Зар су српски великаши морали толико да се жене туђинским женама?“ узврати му Јешна храбро, као да је у њој срце Марка Краљевића.

„Је ли се Стеван Немања оженио Јевдокијом византијском принцезом. И оћерао је због тога што му је била шугава и невјерна. Је ли се краљ Радослав, син Стеванов, оженио кћерком епирског цара. Милутин се прво оженио кћери с бугарског царског двора, а затим византијском принцезом која је била још дјевојчица. Стеван Дечански се оженио из владарске цариградске куће. Ђурађ Бранковић се оженио Јерином Проклетом“, набраја, као да се преслишава, Григорије.

„Као да нијесу имали својих жена, као да вам ми не ваљамо. Ђаво је ту умијешао прсте и све их вукао у бијели свијет“, прекори га Јешна.

Како само Григорије плане када му се женски глас умијеша и омета га у ономе што је и сам хтио рећи. Звизну Јешни шамарчину да јој се вратило оте из руку и одмота, и оно с ткањем и оно с пређом. Све се врати опет на почетак. Ђавоља рука не да анђеоској ништа да доврши. Ђаво наводи људе на гријех и трује им душу. А ђаво је настао тако што се богу противио, као што се Јешна противи Григорију.

„Зар би Вук Бранковић, из такве господске породице, издао на Косову, да га ђаво не обрлати и не врати с бојишта“, преузе Григорије причу која му и припада. Јешна ђаволски шути и покушава да размрси повјесмо. „Зар би Милош онако подмукло убио кума Карађорђа – а кумство је у народу највећа светиња од свих светиња на овом свијету – да га није ђаво опчинио и наговорио“, цикну Григорије. Ко је могао него ђаво натјерати официре да онако свирепо убију свога краља Александра и његову жену, да окрваве руке. И што би се онако гложили Немањићи, Карађорђевићи, Обреновићи и Петровићи, да црни ђаво није умијешао своје црне канџе. А ђаволу пакла никад не мањка.

Ко је могао него сам Господ бог да уреди, у Првом свјетском рату, да бројчано мала српска војска побиједи и проћера онолику њемачку војску? А ђаво да удеси да људи из истог народа подијељени границом Фрања Јосифа, пуцају једни у друге. Ко је могао него ђаво да доведе таквог човјека, као што је био генерал Симовић, да изврши државни пуч? Само најцрња сотона је могла да створи онакву особу као што је Хитлер био и да гурне цијели свијет у пакао. Као што је само ђаво, у потоњем рату, могао да окрене комшију против комшије, да се лате ножева и кидишу једни на друге. Само најцрњи од свих ђавола могао је да напуни толике јаме безданице покланом дјецом, женама и људима, само зато што су други народ и друге вјере. Ко је могао него највећи ђаво да створи онакав ужас и метеж.

Ко је могао други до ђаво да комунистима код нас сагради толике виле и да им да толико богатство. Тито је, кажу, имао тридесет и седам вила, а веле да је био ко најбољи човјек и да за тим није жудио. Ђаво му је то све подметнуо. Да није тако, не би се представљао радничком мајком и бринуо о сиротињи. И он и сви око њега из рата су изашли као гоље и пролетери. Држали су говоре и борили се да свима буде добро и да сви буду једнаки. И одједном таква похлепа и грабеж за богатством. Међу њима су били најбољи синови свих народа. Само их је ђаво могао наћерати да униште све што је грађанско, да газде претворе у просјаке а просјаке у кулаке. То што се шушка да је Тито имао толико богатство – помињу се сандуци злата заплијењени од краља четрдесет прве – и да је то све он себи приграбио, могао је само ђаво да му потури и да само ђаво за то зна. И то што износе да је имао четрнаест вјенчаних жена и толико ванбрачне дјеце само су ђавоље опсјене. И четрдесет осме само га је ђаво могао од Стаљина одбранити. Није ни Стаљин тек тако добио надимак Коба – то је ђавоља ријеч. Кажу да је стријељао и уморио пет милиона највиђенијих Руса, а да је кроз Гулаг прошло више од двадесет а неки веле и осамдесет милиона људи. И сад нека ми неко каже да то није ђавоље дјело. Цијели је свијет у вријеме ибеа окренуо Титу леђа, а он се одржао на власти. А то може издржати само ђаво.

Као што се прича да је био пробисвијет а не марксиста. И да је тридесет пете учествовао у чисткама најумнијих земљака. Све су то само ђавоље приче, које ђаволи испредају и праве мађије око оног вратила испод црне пређе, које навија Јешна на разбоју.

Зашто Тито није ослободио Јасеновац, највећу гробницу Срба, Јевреја и Цигана? И зашто никада послије рата није тамо отишао? Па, ђаволи му нијесу дали. Као што причају да је парола Боље рат него пакт, из двадесет седмог марта 1941, била ђавоља парола, јер да је није било не би толико народа изгинуло. Може бити. Али Срби се нијесу ни с Турцима ни с Аустријанцима мирили, па им ђаволи нијесу дали ни против Нијемаца да мирују. Кажу да су постојала четири Тита: Рус, Нијемац, Италијан и Хрват. Да ли је Тито уопште био Јосип Броз или неко други, можда обичан дезертер аустроугарске војске? И то су ђавоља питања и на њих само ђаволи умију одговорити. Да ли их постављају ђаволи који око њега коло играју или неки други, то само они знају.

Ко је тако могао завадити борце из потоњег рата и наћерати их да један на другог пљују него сам ђаво.

Један другом ђавоље буве у уши бацају. Само да им ђаво опет не подметне нож у руке и да се међусобно не почну клати. Ђавољи прст је опет на видику, он пријети и тражи главе. А сва та ђавоља дјела могла су проћи зато што су комунисти бацили крст из руку, престали да се крсте и иду у цркву, тако да су се сврстали на страну ђавола. Само је ђаво могао да их натјера да забораве на Божић и крсну славу. Ко је могао други да нареди да се поруше толике цркве и манастири него сам ђаво. И да пошаљу у затвор толико родољуба. Ко је могао основати Голи оток и смислити онакве начине мучења него ђаво, најцрњи и најђаволскији од свих црних ђавола. Тако се кажу, није радило чак ни у Гулагу нити у Аушвицу.

„А који је теби био ђаво те ме ноћу оте и одведе од родитеља, кад си могао лијепо да ме испросиш и као човјек са сватовима одведеш?“ упита Јешна.

„Свака невина дјевојка има у себи ђавола. Зато сам те ноћу уграбио и довео уз помоћ ђавола, ђавољег старог свата и ђавољег дјевера“, рече Григорије. „И прва наша брачна ноћ била је ђавоља. Ђаволи су нам држали стражу, чуо сам их како око куће цвиле и плачу“.

Нигдје се толико не псује као у Херцеговини и Црној Гори. А псовке су ђавољи рјечник и ђавоље дјело. Како неко може да ти псује сису из које си задојен или поњаву на коју си испао из мајчиног стомака, и још да ти каже да је на њој раније ђаво спавао? Како неко може псовати таву на којој свети Никола прига приганице, када је он најзапречитији светац? Или да псује магаре на коме је Исус Христос јахао? Како неко може да псује јаја на којима лежи квочка, из којих ће се излећи пијевац да кукурикањем буди народ иза пола ноћи, опомињући га и бранећи од ђавола? Како неко може псовати кишовит дан и невријеме када је то дјело Свевишњег? Све то ђаволи раде а људи опсјењени само извршавају њихова дјела.

Ко је могао него ђаво одвратити Херцеговце да не прихвате Сартров и Дедијеров поклон Билећи – да саграде велику библиотеку и дарују им на хиљаде књига, да тамо смјесте Раселов суд праведних? Ко је могао него црни ђаво пола Херцеговине да потопи, скупљајући сву воду овога свијета у Билећко, Фатничко и Поповско језеро? Ко је могао наговорити Стамену, најљепшу дјевојку у девет држава, да одбије онолике просце и да остане усиђелица? Ко је могао него ђаво да онако завади оца и сина Кукуријека, да се један другом желе крви напити? Ко је могао него црни ђаво послије рата да расели онолики народ из Црне Горе и Херцеговине по Војводини и којекуда још, а да њихова огњишта зарасту у травуљину и коров? Ко је могао него најцрњи ђаво и његова свита убиједити попа Стевана, највјернијег слугу божијег, да баци крст и кандило и почне причати нове богохулне приче? Ко је могао него црни ђаво удесити да се Трифун разведе под старе дане? Ко је могао него црни ђаво да нам усред ноћи запали кућу и останемо без игдје ишта, на ледини? Ко је могао него црни ђаво да наћера Милуна да се ожени онаквом ругобом и смутљивицом? Ко је могао него црни ђаво да убиједи Милуна да оре на Ђурђевдан, као да нијесу црвена слова, па како онда да му ишта роди? Ко је могао него црни ђаво да овако исквари језик политичара да их више нико не разумије ни шта ни коме говоре? И зашто многи данас више личе на ђаволе него на људе? Јесу ли им то смутили ђаволи из пакла, вилењаци из вјетра или нечастиви са земље?

Зар није Григорије био кренуо правим путем а ђаво га скренуо и све му забрљао? Ђавољи глас чуо – ђавољи му га човјек донио. Зар Јешна није ђаво а не жена када смије онакве ријечи говорити свом мужу, када га онако прекида усред приче? 3ар Милун, онако прождрљив, није пао право у руке ђаволу? Од онаквог божијег човјека постаде шејтан, гариб, ђавовратар, ђавомраз, врашко, ђаласан, ђаволук, злојеб, ђавомуд, злогук, некрст и чума. Само је ђаво могао усред зиме да пресуши извор на Григоријевом имању, који никада од постанка није пресушио. Само ђаво – нико други – може донијети толике сњегове и мразеве у Херцеговину. Када мећава удари и мраз све заледи, тада ђаво купи сватове и кћерку удаје. Сваки Херцеговац мисли да је баш та млада њега запала. Само је црни ђаво могао онако ископати Велинкину кућу, да јој умре муж и петоро дјеце. А мање би страдања било кад би народ знао да се ђаво једино не може претворити у овцу и пчелу, да има само једну ноздрву и да се показује ономе који се није прекрстио за четрдесет дана.

Нигдје као у Херцеговини нема толико ђавола и њихових дјела. Камене гомиле су њихови дворци, ту станују ђавољи цареви и краљеви. Нигдје толико ђавољих имена. Ђавоља јама, Вражје подине, Ђавоље брдо, Вражје језеро, Ђавоља устиколина, Вражја главица, Ђавољи мост, Вражица, Ђавоље полице, Вражји камен. Ђавољи до, Вражје ливаде, Ђавоља цеста, Вражје гувно, Ђавољи врх, Вражја пећина, Ђавољи гребен, Ђавоље прескакало, Ђавољи стрменац, Ђавоља њива, Вражје локве, Ђавољи потоци. Вражји дуб, Ђавоља уметаљка, Вражје вододерине, Ђавоље корито, Вражја чатрња, Вражје котило, Вражје ступе, Ђавољи прњавор, Вражја уста, Ђавоља усјеклина, Вражје уво, Вражји палац, Ђавољи опанак, Ђавоље козе, Вражје букве, Ђавоље влаке, Ђавоља планина, Вражје баре, Ђавоље луковаче, Вражја продо. Нигдје ни једног божијег имена. Је ли заиста ту Бог давно рекао: лаку ноћ, а ђаво: добро јутро! Да није светог Илије који громом убија демоне, ми бисмо се начисто звали ђавољи становници, ђавољи народ.

Зашто Херцеговци и Црногорци толико воле да сједе крај брзака, на гувнима и на раскрсницама? А зна се да су ту ђавоља коначишта.

Загрми ли из облака – чуће се ђавоље цвиљење. Чујеш ли музику пред кишу – знај да то ђаво свира. Кажу да се тада ђаво сакрије човјеку у лијеву ногавицу, жени под сукњу или под сјекиру на ћепалу. Зато свети Илија гађа громом у дрвљаник. Ђаво мора да се удари три пута да би цркнуо. Зато се не смије гасити ватра на огњишту уочи крсне славе да се ђаво не би ушуњао у славску погачу. Зато Григорије тако дува и пухће када прича, стално пљује, да би се одбранио од ђавола. Као да је увијек загледан у ону фреску у дечанском манастиру гдје је насликан сусрет Бога и ђавола. Ђаво се боји бијелог лука и змије. Зашто толико по Херцеговини расте купина а винове лозе нема? Зато што је Бог створио винову лозу а ђаво купину. Зашто тако тешко у сумрак корача Григорије враћајући се кући? Зато што му ђаво чучи на лијевом рамену а на десном анђео, а да он за то не зна.

Најлакше је ђаволу да заведе дијете на крштењу. Када дијете иде натрашке – то га ђаво води. Или када се у сну трза и грчи – то се ђаволи с њим играју. Или када неко пљуне на божићни бадњак – то је ђавоље дјело. Чим падне мрак – не гледај се у огледалу – умјесто себе видјећеш ђавола.

Како ђаволичу Херцеговци и Црногорци, и колико куну, добро је да и трава ниче, да и сунце избија. Грешнији смо него цијели свијет на земаљској кугли. Не знају се Херцеговци ни насмијати ни нашалити а да ђавола не удјену свуда. Све ће ти ђаво макнути. Ђаво му донио, ђаво ће му однијети. Ђаво ти одрао кожу и под језик ти ставио трн. Ђаво ти спава у торби и ручак ће ти појести. Милији им је ђаво у устима него комад најбоље пршуте на туђој свадби. Драже им је споменути ђавола него најљепши глас да чују. Прву ријеч коју изговоре бабе кад угледају дијете јесте – ђаволе мали. Прва ријеч коју дијете изговори јесте – ђаво. И прва ријеч која је при постању Херцеговине уопште изговорена мора да је била – ђаво. Када видиш како је смркнут и црн у лицу Григорије, одмах знај да је тог дана све што је радио ђаволисао.

Ђаво ти однио црну срећу. Ђаво ти посисао и оно што си добио из мајчиних груди. Ђаво ти искренуо вечеру. Ђаво ти џигерице полизао. Срећа ти кукала, а ђаво ти уз гусле пјевао. С анђелима спавао, а ђаволима погачу ломио. Бијесан с ђавољијем роговима скакао. Манит ђавоље море локао. У ђавољем лонцу варенику ти варили. У ђавољем логору војску служио. Ђавољом бритвом туђе грање сјекао. На ђавољој свадби барјак носио с ђавољом јабуком на врх копља. Ђавоље ти вино из ђавољег бокала сипали. У ђавољем колу играо и поскакивао. Из ђавољег брзара сир јео. Ђавоље око ти умјесто лампе свијетлило. Умјесто мачке ђаво ти пред кућом мијаукао. Ђавоље масло у стапу мео. Ђаво те у шуму окренуо.

Можда ће и Херцеговци једном престати да ђаволичу. То ми је вјероватно таман колико је вјеровати да ће ђаволи почети чинити добро. Ако је ђаво хром и у тако присним односима с вуком, могло би се помислити да је и наш Вук Караџић био ђаво а његова слова ђавоља азбука. Али није тако. Он је слова измислио и приче сакупљао и тако се против ђавољих сила борио.

А ђаво нити оре нити копа, већ о злу мисли и ради. Сретнеш ли жену чији табани и пазухе миришу на бијели лук, знај да је ђавоље дјело и да је то вјештица. Оне имају рутаве ноге и прси, бркове испод носа, крваве очи и оштре зубе. Виде једнако напријед и назад. Зато су попови у прошлости имали онолико посла. Погледаш ли такву жену право у очи – поћи ће јој пјена на уста. Она брка кајмак у шкиповима, она не да усјевима да никну. Она ће ти подметнути куван мозак миша или жабе. А Григорије у свакој жени види ђавола а не жену. За сваку ће рећи да јелуша, ђаволица, ђавољача, ђавлиструк, ђавлетина, ђавлимајка, ђавлика, ђаволмуза, ђавлијезичара, ђаворук, ђавокоза, ђавлоглава, ђавлипрут, ђаветало, ђавосукња, ђаветиња, Луцифер, подземљуша, кусуља, андрак, црњула, непоменик, устријељеница, брадаљуша, ђатара, налетница, црна поган, анатематењакуша, ђавосмрад. За сваку ће рећи да не збори као други народ него ђавосиља, ђаволиче, ђаволише, ђавовлачи, ђавлија, ђавлека. Ђаволи јој језик тресу. Да то и није жена него сатанило. За сваку ће рећи да би јој презиме боље пристајало Ђаво, Ђаволовић, Ђавлетић, Ђарепина, Ђаснаја, Ђавотић, Ђакетало.

Заборавили сте оно због чега све ово и причам, обећање с почетка: да вам опишем мој сусрет с ђаволом.

Ишао сам једног дана – бијаше сунце као да је љето а не касна јесен – кроз шуму. Одједном се узмутило вријеме, удари киша из неба и из земље. Ни под пазухом ми није остало ништа суво. Утрчим у једну напуштену колибу, да се склоним. Таман што сам ушао, кад на врата бану неки Видоје, потпуно сув, ни капи кише на њега није пало. Запрепастим се, а он се смије. Кад проговори, видим да има сотонине зубе. Знао сам да је то ђаво над ђаволима. Правим се да ништа не схватам. Али он започе. Не бој се – ја сам ђаво, али знај да смо с вашом кућом у кумству и да вам никад нећу ништа лоше учинити. Само пази, када будеш прелазио мостић на ријеци, узми прут од лијеске и три пута млатни. Иначе ћеш пасти у воду и удавити се. И не иди путем којим си наумио јер тамо је у једном гају наше коначиште. Будеш ли видио лице ђавола, прекрсти се и реци било шта, ђаво ће побјећи. Не воли људски говор. Иди дужим путем и остаћеш здрав. И тако сам урадио. Још ми је рекао: цар Трајан је постао сатана. Све његове рушевине склониште су ђавола.

И ако је неко од вас који ову причу слуша прерушен у ђавола, ја му кажем да ће му позлити. Зато је ова прича и испричана као одбрана од ђавола.

Ој ђаволе, окле ти је ћаћа
Не можемо никад бити браћа!

Не знам откуд толико ђавола у нас. Знам да мораш поклопити сваку посуду у кући јер ђаво тамо воли да уђе више него игдје друго. Зато се треба молити светом Илији који громом убија демоне. Он воли и да једе мјесец, али Бог то све надокнађује. Када се олуја подигне и стане ковитлати прашину, реци: часни га крст убио! Остави амајлију под дрвљаником у старом бунару и под жрвњем воденичким. Остави свијећу да гори у некрштен дан. Стави тамјан под кућну стреху и у шупље дрво. Бјежи од ораха, трњине и врбе. У трње забоди глогов колац и чућеш ђавоље дерање. Кад ђавола не видиш – најближи је. Кад га не чујеш – најгласнији је. Ђаво је јавни тужилац, а Бог је врховни судија. Само што се ја плашим да њих двојица понекада тајно сарађују.

Јешна приводи ткање крају. А Григорије лупа по сукну, провјерава да се ђаво није негдје сакрио.

Ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају. С ђаволом не прави никакав уговор. Угледаш ли три сложна човјека, буди опрезан јер можда су то три ђавола: Луцифер, Велзевув и Левијатан, који се боре против Светог тројства. Зато свецу запали једну свијећу а ђаволу двије, па ће можда одустати од зла. Увијек се чувај да те не ухвати у своје ђавоље коло. Пљуни три пута на лијеву страну и викни: анатема га било! А-нате-га-мате-било! Далеко му лијепа кућа. Не знам ни шта ми би те га споменух

Можда вас и ово занима

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза