slike pesnika

Момо Капор – ПРОВИНЦИЈАЛКА



momo kapor provincijalka
Стигла си у Београд олупаним аутобусом „Ауто-транса“, изгужвана, са мирисом сељачке крџе у коси. Нека жена је плакала, друга дојила своју бебу. Неко је вукао велики погребни венац.

Пробдела си ту ноћ у хотелу „Пошта“. На лицу ти се све до јутра гасила и палила реклама за пиво.

За три месеца променила си седам кревета.

У туђим купатилима хватала се плесан по умиваоницима. Нечија коса у твом чешљу.

Дама у раствореној чипканој хаљини предложила ти је да спавате заједно. Њено плишано гнездо било јe тако топло, али ти си промуцала да ћеш још видети, да ћеш се јавити, и побегла си главом без обзира низ степенице. До капије те је отпратио њен хистерични смех.

Друга газдарица је тражила да јој будеш служавка.

У трећој кући, нападе тe по ноћи газдин син – манијак. Вриштала си. Отказали ти следећег јутра.

Нека старица је захтевала да је негујеш све до смрти, и потурала ти на потпис густо куцану страницу хартије. Жалила се да јој неко по тепиху просипа жилете и да снаје покушавају да је отрују.

Врата су била без кључева, па си преко ноћи прислањала уз њих столицу, а на стoлици – свој кофер, све што поседујеш на овом свету – наивна одбрана против злих људи и жена који желе да те узму, да тe покоре, униште, унизе и опљачкају.

Ниси знала да се овај град храни свежим младим месом? Не поседујеш ништа сeм дивног лаког корака на дугим ногама, цвете провинцијског корза, а опет сви нешто траже од тебе.

Разгледала си своје младо тело у пари Јавног купатила што заудара на лизол. Још од летос је тамно. Две беле траке на грудима и преко кукова показују облик твог лањског костима. Где су они срећни дани и она плитка река на чијој сте се обали смејали као шашави?

Будиш се у нечијој охлађеној соби у туђем кревету за издавање, у комe је можда неко умро. Вода у чаши залеђена! Твоја хаљина пребачена преко столице влажна. Пукла ти је жица на последњој чарапи и отпао блокеј са десне ципеле.

Шта трaжиш овде, где никога не познајеш?

Хеј, шта је то с тобом?

Знам, привукло те светло Теразија, провинцијска лептирице. Провинција – то је за тебе, пре свега, лоше осветљење. Голе сијалице од двадесет и пет свећа што попут самоубице висе са таванице на тужном гајтану без штитника, осветљавајући једва саме себе и пукотине на зиду – дотрајао намештај који под овим жмиркавим, штедљивим светлом изгледа још бедније. И лица под тим светлом као да остаре пре времена; очи губе сјај, а коса постаје пепељасто сива. То светло, под којим си одрасла као неки изненађујуће леп цвет, претварало је све у чамотињу.

Али већ прве београдске недељe уверила си се да је провинција неуништива и да је од ње немогуће побећи. Пратила те је попут лоше среће. Иза фасада тргова упознала си суморне дворишне зграде и собе које гледају на тамни понор што га зову „светларником“. Опет тe је сачекало оно исто осветљење од двадесет и пет свећа, па си са чежњом мислила на своју удобну кућу која личи на разгажену папучу, на драге углове и прашњави абажур са ресама, на подгрејана јела своје мајке и осушени ивањски венац изнад врата. На свог пса Џонија. Покривена до грла зимским капутом преко ћебета, сањала си како поново тонеш у безбедност родне паланке.

Вратила би се тамо првим јутарњим возом и исплакала у мајчиној кецељи на цветиће (као да већ осећаш под образом поуздану тврдоћу њеног новчаника у малом џепу и свежањ кључева, хладно злато бурме на руци која те расејано милује по образу), али, поносна си ти, издржаћеш, никада нећеш признати да си поражена, па настављаш да се бориш сама против свих, и гуташ сузе.

Хеј, шта је то с тобом, мала?

Ох, имаш ти у Београду и рођаке, али осећаш да те оцвале тетке мрзе и да се плаше за своје мужеве кад прекрстиш ноге, кад ти се забеле зуби или кад се мало заборавиш па се насмејеш – двоипособни кавези одјекују.

Гледаш поподневни програм: два боксера намртво пребијају недељу, а она мукло јечи под њиховим ударцима, баш као кожна врећа за тренинг. Осећаш потиљком како те халапљиво свлачи далеки рођак, уништен човек у пиџами, и како се гризе његова жена гледајући себе од пре двадeсeт година, и како те гута очима бубуљичави брат од тетке тек зашао у пубертет. Појављиваћеш му се у сновима, гола испод прозирне спаваћице. Давиш се задахом сарме и реченицом да је „сарма трећег дана најбоља!“ Је ли то оно што си хтела?

Шта је то с тобом, мала?

Па ипак, мада га још ниси срела, осећаш да негде постоји неки други живот, који се непрестано крије од тебе: понекад га угледаш како излази из кола и замиче у неки пролаз – мутни наговештаји – понекад те готово очешу девојке у крзну, љубазни, елегатни младићи угашених погледа, лењи и блазирани – познате зверке што на својим лицима трпељиво носе обожавајуће погледе пролазника– пратиш их, трчиш за њима, али никада их не стигнеш, увек се негде изгубе, увек мала моја.

Отишла си на Раднички универзитет да чујеш славног песника, чије су ти стиховe шапутали дечаци на уво и записивали у споменар на розе хартији. Била си узбуђена и срећна, али тај човек је имао немогуће шушкетав гласић док је мрцварио оне своје дивне песме (требало би му законом забранити да их сам рецитује), а после је на уџбенику књижевности, чије си му корице подметнула да се потпише, нажврљао свој број телефона. Стомак ти je јурнуо према грлу док си гледала његов бели кажипрст са златним прстеном око црног камена – мрзиш ли ишта више од тог црног камена у злату? Мрзиш – монограм на том камену, а он га је имао!

Огрћеш се зимским капутом са лажним пелцом, који је, не тако давно, био најелегантнији у твојој улици – сада је. то и сама видиш, бедна крпа, чак и овде, у овој посластичарници, по чијем се бетону топи прљави снег са ципела. Једеш жито са шлагом у Сремској, а са других столова те прождиру очима и питају: „Могу ли мало у друштво?“

Хеј, шта је то с тобом, мала?

Једанпут си отишла у Главну пошту, Таковска 2 – ниси издржала, знала си добро да нећеш издржати, дала си његов број телефона и ушла у кабину која је мирисала на пораз. Склопљених очију ослушкивала си звоњаву телефона тамо на главној улици твог малог места са једном главном улицом – соба на првом спрату, добро познати распоред: књиге, лампа, зидни сат и избледели кауч на коме ти се први пут догодило оно, а онда си чула његов отегнути глас:

– Халооо? – викао је. – Халооо? Ко је то, бога му? Међуградска?

Окачила си слушалицу о клин и изишла да платиш тај тренутак слабости.

– Шта, већ сте готови? – упитала је велеградска жена за пултом, својим недостижним акцентом.

– Већ сам готова... – казала си. – Већ сам готова!

Платила си три минута, мада ниси изустила ни реч, и отишла на факултет, а по аули су јечали млади срећни гласови. Гласови, гласови. Мирисало је на снег и распуст.

Вратила си се и ти кући и затекла кухињу запушенију него икад раније.

Чудно, као да су се смањиле улице и куће. Као да нико не чисти тротоаре? Видела си својe већ удате другарице са стомацима до зуба. Питали су те како се проводиш у Београду. – Сјајно! – слагала си. Сјајно се проводиш и никада се ни мртва не би вратила овамо!

Оне ће ти веровати.

„Смршала си... Пролепшала се!“

Завидиш им, али знаш: нема више повратка, нема, нема, а онај дан када ће те отписани аутобус чекати на тргу неодгодив је, све ближи и ближи.

Шта је то с тобом, мала?

Плашићеш се тога као куге, али тражићеш сама ђавола видећеш и оног коме си у новембру телефонирала без речи. „Шта, зар је могуће да због њега?“ – мислићеш, гледајући тог смешног заводника због којег си као случајно шпартала испред хотела „Европe“, сваког дана од десет до два, желећи да му покажеш како си најзад оздравила, како си слободна и како ти више ништа не значи. Ама баш ништа! Лањски снег. Има прекратке ногавице, а испод њих пругасте чарапе. Водњикаве очи за које си одувек веровала да су плаве. Збуниће се када те угледа и једно време ће тe ословљавати са ви, а онда ће покушати да тe одведе на први спрат у ону собу, али ти ћеш одједанпут прснути у лудачки смех, ох, боже, умрећеш од смеха и од туге што си била онолико блесава! Увредићеш га смртно, и њега и остале и још некe друге, палићеш један за другим све мостове иза себе, ни сама не знајући због чега то чиниш, и више никада нећеш припадати ни тамо ни овамо, нигде...

Хеј, шта је то с тобом, мала?


Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта