Пре румена но што крену кола Зоре,
пламна, светлокрила слећем теби море,
грца град ми жарки, за тобом изгоре,
Сна мог цвету плави, море и злотворе.
Милуј драгом руком по златној ме коси,
бисер-венац пене, нек ми чело роси.
Моја усна бездан твојих уста проси,
дрхтаву ме узми, па ме носи... носи...
На самрт сам болна од твојих дубина,
о ниши ме валом к’о лист мртва крина,
опивши ме купом азурног ти вина,
баци у пропаст ме и ад црних тмина.
Без тебе ми пусти сви небесни врти,
загрљај ти дубљи и од саме смрти.
