Јер имају песме које вечно живу,
мада се под кором времена притаје,
дође час кад новом светлошћу засјаје
у спомена старих стострукоме ткиву.
Један поглед само, златне косе прамен,
ил’ дашак мириса, мекота профила –
и к’о да те тајно пољубила вила,
ти цео застрепиш, разбуктали пламен.
И као кроз сутон ти назиреш звуке
старих, слатких прича, – о љубави пуне
– и ко трепет старе, забачене струне,
познате те речи с прокогробне луке
зову, – и ти тихо, мукло, неприметно
певаш ону стару, – заносно и сетно...
