Ко није упознао Богдана Микетића, чувеног свирача и мајстора гусала, свирала и фрула, изгубио је много и пропустио је догађај живота. Од њега смо чули да је свиралу и фрулу измислила богиња Атена, а да је прве гусле направио неко из Биша. Толико година је провео по заробљеништвима, научио два језика и научио да свира виолину и фрулу. Од оца наслиједи умијеће пјевача уз гусле и преузе тајну мајсторства њихове израде. Ко није видио његов алат: длијета, резаче, бритве, фине турпије, шила, бургије и ножеве, не може схватити ни настанак овог свијета нити разумјети Књигу постања. Не каже се тек тако за некога ко је започео тежак посао у Бишу: „Не би то дрво посјекао или корито ископао да има Богданове сјекаче и длијета!" А тек какав је доживљај видјети мајсторове руке, са златним прстеном на домалом прсту десне, који је окружен осталим прстима као клавирским диркама.
Када заврши прикупљање љетине и докрајчи све друге послове, у рану јесен, Богдан из шуме, на саоницама, довлачи дрвене облице и распростире их испред куће. Народ гледа са стране и смишља безброј прича и пакости о њему. На гомилу Богдан набаца цио дрвљаник пажљиво одабраних мањих и већих стабала, тањих и дебљих комада јавора, граба, бора, клеке и глога. Куда их је све тражио и колико је брда и планина обишао, то само он зна. Свако дрво је другачије зарезано и носи печат првог сусрета с мајстором. Дрвеће лежи разбацано, у нереду, за некога са стране свако изгледа једнако. Мајстор им прилази пажљиво, као да их вреба из засједе. Узима једно за другим у руке, загледа и окреће по стотину пута, опипава са сваке стране, затим приноси оку, упери облицу пут сунца и тако је смирено држи. Хрбат дрвета прислања на уво и слуша, као када љекар стави слушалице на плућа болесника. Његова жена Дубравка ћутке прилази, као царском престолу, да мајстора не омета. Зна тачно шта му је и када потребно. Осјећа која му алатка недостаје. Тај спој женског створа са мајсторовим њежним срцем кључ је небеских и овоземаљских ствари. Ко то не разумије, недоступно му је много тога на овоме свијету. Јанкеља гледа са стране и не зна да се ругајући мајстору сам себи руга.
Мајстор ослушкује брујање у дрвету, хвата и извлачи мелодију. Затим одлаже дрво на лијеву страну и узима другу, тању облицу, од клена. Окреће десетак пута по уздужној оси, као да трага за малим тајним отвором. У једном тренутку мајстор узвикну: аха! шта то значи и какав је то разговор са дрветом, нико други осим њега не зна. За неупућене то су мртве ријечи и бунцање. Онда се Богдан раскорачи, лијеву руку диже увис а десном задржа облицу као да је прецизно мјери. Дрво брзо окрену неколико пута, баци га увис и ухвати са обје шаке. Бљеснуше необичне линије живота и судбине на мајсторовим длановима. И тај трупац одвоји у страну. Потом сједе на камен и запали цигарету. Густи праменови дима завише се око његове главе. „Ено га Богдан прича са вилама!" виче Јанкеља, коме је све смијешно у шта он сам не зна да уђе. Када мајстора покрену кашаљ, још једном се тргну и баци поглед на трупац који је лежао по страни, предат већ забораву. Као да га је нека тешка мисао ломила и тјерала на одлучност. Шкиљио је испод ока, загледао гомилу материјала, тражећи нешто што је само он замислио. За околни свијет изгледало је да нешто чара. Јанкеља рече: „Он је највећа врачара у Бишу! Прича са дрвећем и сам са собом." Када испуши цигарету, Богдан се подиже и дохвати најмањи чекић који је лежао на трави. Њиме куцну неколико пута у чело одвојеног трупца и ослушну шта му глас изнутра одговара. Понови то опет: Туп-туп-туп! Танким резачем запара кору на дрвету и превуче прстом по огуљеном лицу облице. Затим принесе прст и помириса. Зарезани дио дрвета лизну језиком, као да проба главно јело спремљено за крсну славу. Загризе кору и испљуну. Лице му постаде кисјеласто и намрштено. Станија на сав глас поче да се кикоће и узвикну: „Ено га Богдан полудио, жваће кору од дрвета!" Мајстор скочи међу разбацане дрвене облице и извуче нову. С ове скиде парче коре, стави је на камен и стуче чекићем. Из џепа извади комад бубине и запали је на стученој маси. Влажна кора поче да дими. Пламен се с тешкоћом хватао и мамио осмијех на мајсторовом лицу. „Гледај га како се смије, пали бубину и баца неке чини!" виче опет Станија; њено око је свуда присутно. Облицу мајстор гурну испод мишке, бацајући поглед на остале. Брзо уђе у кућу и унесе дрво које је одабрао. Одмах се врати, прегледајући наново сваку од облица; махао је чекићем испред њих као кандилом, зарезујући ножем сваку, као калемар. Нешто се дошаптавао а можда и свађао са дрветом испред себе. Неке од одбачених облица поново је хватао и тако разгонио властите сумње. Пресложи их неколико пута, затим одвоји три наслаге. На прву групу стави дренову гранчицу, на другу заоштрен колац, на трећу из кутије баци шаку жутог дувана. Још једном куцну чекићем о дебље стабло у знак опроштаја, покупи алат, стави га у торбу, прекрсти се и пође у кућу. Још једном се с кућног прага осврну и баци поглед пут облака.
Ми, дјеца, знали смо да је то вријеме када се мајстор спрема да отпочне правити нови инструмент. У његовом лицу су се смјењивала узбуђеност и смиреност, осјећај неизвјесности и сигурности у које улази. Сваког би од нас по глави помиловао и понешто рекао. Прије него се упусти у посао, увијек нас је даривао сувим шљивама, орасима и љешницима Тако и данас. Хранио је с љубављу једнако мачке, псе и телад, према свима је исказивао неку необјашњиву доброту. Отварало се нагло његово срце према цијелом свијету, свашта је око себе успут поправљао и удешавао. А Јанкеља је испредао своје приче, он све око себе претвара у смијех и комедију.
Послије припрема, мајстор је на спољни дио куће качио вијенац од тисовине, пресијецајући тако пут сваком злу, и вјештицама, и вукодлацима, и вампирима. Повлачио се у своју радионицу, у неку врсту дужег испосништва.
Народ је свашта измишљао и причао, како је мајстор луд чим се тако затвара и бјежи од свијета. Цио наш живот је исплетен разним плотовима, каналима и зидовима, измишљотина које некад трају краће а некад дуже. Све док их не одува вјетар као цвијет зрелог маслачка Ми, дјеца, знали смо да је то мајсторов окршај са оних тридесетак посјечених стабала и младица које је изабрао и сложио испред куће, распоређених и разврстаних његовом руком. Иако смо на све ударали, рушили, сјекли, палили и кварили, мајстора никада нијесмо дирали. Када би тако неко други сложио дрва, све бисмо му разбацали, али његовом дрвљанику се нијесмо примицали. Чинили смо хиљаду пакости свакоме, и људима и биљкама и животињама, али мајстору никада. Григорију смо обрали шљиву, иако је плод био зелен, Велинки покрали јаја из легла кокошке, Мијатовој мачки закачили шкудалу за реп да је замало излудјела, Јешни просули бурило воде испред кућног прага, а Стоји разбацали вијенце лука који су се сушили на зиду трапа.
За мајстора, док је радио, спољни свијет није постојао. На свако питање знатижељних: шта Богдан ради, његова жена је одговарала: „Данас је лијеп дан!" И то је био крај разговора. А свијет је измишљао и додавао, стављао разне лажи у уста те исте жене. И када би стигло до ње, није се на то освртала. Ослушкивали су сви који су пролазили поред куће не би ли чули ударац чекића или стругање турпије. Али, ништа се није чуло. Говорили су да је мајстор полудио, исто као неки Обрад, који је откупљивао суви цвијет зове. Неко је рекао како мајстор Богдан и није уопште у кући, већ да је побјегао у шуму гдје су га разбуцали вукови. А најгора је била прича Стојина да је на мајстору најтежа болест и да је ноћу скочио у нашу чатрњу. И ко онда да пије воду из ње? Све се одвијало у тајанству и самоћи, далеко од радозналих очију свијета, који је створен да прави вјечити циркус, испреда разне приче, да измишља сплетке и окреће ствари наопачке.
Приче о мајстору имале су хиљаду почетака и још више завршетака. У свакој је била нека смутња и подвала У свакој се чуо Јанкељин цинични смијех и Станијин језик који непрестано плете и мрси. Пијанци, као Симат, говориле су да се мајстор нагло пропио и у неком потоку скончао. Болесни, као Велизар, говорили су да је мајстор нагло умро и да је ноћу криомице сахрањен. Лудаци, као Голуб, говорили су да је полудио и да се у некој пећини крије. Невјернице, као Ристана, говорили су да га је жена преварила и због тога је побјегао у неку страну земљу. Тврдице, као Невена, говорили су да је мајстор нагло осиромашио и од глади умро. Измећари власти и улизице, као Прокопије, говорили су да је лајао на власт и одведен у најстрожији затвор, негдје накрај свијета. Разметљивци, као Алимпије, говорили су да се од силне хвале и халапљивости задавио у сопственим ријечима Они који не вјерују ни у шта, као Андрија, говорили су да је мајстор изгубио вјеру у све, престао вјеровати и у Бога, који му је узео душу. Најпослије, неки Јеврем, који никоме па ни свом дјетету не мисли добро, рече да се мајстор претворио у пса, и зато њихов пас све рјеђе и промуклије лаје. Тако су кружиле разне измишљотине које је вјетар натраг наносио у уста и куће оних који су их причали. Шта све нијесу причали и измишљали. И шта све нијесу на ђавољој преслици и вретену испредали.
Зато тихо, на прстима, уђимо у кућу мајсторову, да видимо шта је од свега истина. Оставимо све мрачне приче, сва зла која у њима кључају, сваку завист и мржњу. Оперимо руке и лице, обришимо ноге и уђимо у мајсторову радионицу. Отресимо испред врата блато и прљавштину. Ослушнимо и уђимо, не тражимо оно чега тамо нема Не уносимо своје предрасуде, колебање и кукавичлук. Не губимо вјеру и наду да се ништа ново не може створити ни доживјети. (Све су то Јаковове ријечи, тог малог створа, који увијек са стране гледа и свједочи.)
Мајсторова соба личи на првобитну библијску слику у којој се много тога назире. По патосу леже облице, скинута кора с дрвета, пиљевина и безброј малих дрвених парчића, одрезаних, исјецканих и саструганих. Све то личи на хаос и расуло. Алатке су свуда разбацане по соби, леже у нереду. Клијешта притиснута тијелом блање, турпија резачем. Дрвени метар се испружио као да нешто на патосу мјери, а длијето напола скривено бијелом масом струготине. Сасвим у крају мајсторова кутија с дуваном. У пиљевини се гуше и шила, чекају да буду очишћена. Гвоздено лице резача изгледа надмоћно и вјечно, његова се оштрица сјајка. Мајстор дјеље дрво на камену – тако да га никада не додирне оштрица ножа. Негдје у углу сукнена торба заштитница алата од влаге и пропадања. Тако слијепљена мирује и спава. У шпорету пукће ватра, пишти неко влажно дрво, отвара очи и покреће успааног мачка. Шта му вриједи што мијаукне када нема ничијег одговора. На зиду икона светог Томе, заштитника дрводјеља, с његовим загонетним лицем у којем стоји хиљаду питања. Светац у руци држи облак спреман да донесе жељену кишу.
Сасвим близу прозора, у углу који најбоље хвата зраке сунца, на оближњој дрвеној столици, зарасла у браду као монах, посавијена прилика мајстора. Дише у ритму покрета руке. Час се чини да не помјера руку а час да кроти дивљег бика. За тренутак личи на човјека привезана за стијену, кажњеног и утамниченог, али способног да издржи највеће врућине и мразеве. Тај би издржао и кљуцање големог орла у џигерице, све би то њему опет зарасло. На уснама му стоји пророчанство и тајна коју само он зна, и нико више. О томе нико нема права нагађати и измишљати. У крилу мајстор држи очишћени комад дрвета претвореног у облик инструмента. Невјештом оку може се учинити да се мајстор исповиједа и моли Свевишњем. Али чим покрене прсте на лицу инструмента, све оживи, све добија пуноћу. Тада оживљавају и све алатке око њега, постаје јасно да је свака на свом мјесту и надохват мајсторове руке. У тренутку када повуче турпијом по врату инструмента, чини се да је све завршено, да нема шта више додати ни одузети. Али убрзо схватамо да смо у заблуди, и да то није крај. На глави инструмента појавише се лица: Његошево, Карађорђево и Вука Караџића. Мајстор их гледа из свих углова, нешто прича с њима. Када лица оживјеше, као послије спавања и јутарњег умивања, мајстор поче да их уређује, као да их спрема за какву свечаност. Поправља невидљиве детаље, додаје нове, извлачи линије. Ту је Исусово лице, затим змија омотана око врата инструмента. Мајстор издиже инструмент, заклони се иза њега Упери га према сунцу и гледа.
Тог тренутка Јакову се све дрвеће испред куће, сви отпаци око мајстора на поду, чине сувишни и непотребни. Као неке залутале ствари, које више не служе ничему. Када мајстор хитну руком и дохвати парче дрвета, привуче га са пода, бачено и отписано, тек тада Јаков схвати колико је у заблуди. Мајстор за трен претвори овај дио у држач струна Ко би рекао да од тога може настати кључни детаљ! Када га оструга и изгланца, избуши малу рупицу у његовом тијелу. Тај мали коњиц постаде објединитељ свега. Споји струне (гласне жице) са плућима инструмента. Говеђа кожа била је већ навучена. Куцкао је по њој прстима и слушао мелодију. Потом затегну струну ишчупану из коњског репа. И њу као и сваки детаљ помириса. Све намјести, на крају запе и гудало. Тада се подиже са столице и примијети Јакова. Дјечак му је изгледао као зец од кога, на Светог Тому, употребљавају лијек од костобоље, као и маст за лијечење очног вида и за лакше порођаје.
Мајстор приђе лавору, насапуња браду и обрија се. Радио је то лагно и стрпљиво. Затим насу чашу ракије и наискап је попи. Јакову пружи јабуку. И рече: „Видиш, мали, Херцеговина је јако каменита, али у њој има пробирљиве грађе. Ово дрво што држим у руци је најбоље. Обична јела је смоласта, а смрека пуца чим се осуши. Црни бор доживљава велику старост и зато се још рано изгрби. За црвену клеку паразити се лијепе преко мјере. Смрдљику немој ни да гледаш. Кошћела одмах отпада То дрво не ваља ни за фрулу. Цер је најлошије дрво од свих, чворновато и засукано. Медунац или магарић није ни за шпорет. Коморац чим засијечеш, видјећеш да је болесно дрво. Бреза брадавичарка је љепљива, љушти се и цијепа. Јасика не даје никакву мелодију. Мливњак или медвјеђе уво сматрај обичним жбуњем и не губи на њему вријеме. Румена црњуша, баш као и риђасти пјенишник, могу привући свакога, само не мајстора који је наумио да прави инструмент. Липа је њежан материјал, али за друге радове. Хајдучка опута је сувише мекано дрво, баш као што козја рушица има длакаву кору и тешко се обрађује. Јаребина сва оде у коријен. Не знам да ли си чуо да се од оскоруше прави ракија. И да ово дрво доживи старост и до пет стотина година. Јудино дрво је криво и неподесно, њега се клони као и обичне крушине и пасјаковине. Али зато је јавор чудо од дрвета" Кад то рече, побожно се врати и сједе у столицу. Баци поглед на слику светог Томе и узврати му одговором. Лагано узе гусле и превуче гудалом преко њих. Звук се оте из грла инструмента, мајстор га заустави да наштимује струне. Намаза их још једном тамјаном и прстима распореди масу. Запјева пјесму о зидању Раванице. На тај глас уђоше његова жена и још неколико Бишана. Међу њима је Станија, да види прва то чудо и да распрши све приче које је чула и сама причала. Гусле су пуштале мелодију, а мајстор запјева из свега гласа. То је узвишен призор који изазива сузе.
Сјутрадан по Бишу, а убрзо по цијелој Херцеговини и ко зна куда све још, причало се како је Богдан направио гусле какве нико никада није видио. Иста Станија рече: „То чудо у свом животу не видјех!" Алимпије, који се у мајсторлук разумије колико и Мијат у атомску бомбу, рече: „Боље би било да су од јасена него од јавора!" Али га Голуб покоси ријечима: „Направио их је тако да саме могу свирати и пјевати!" И додаде: „Његошево лице, израђено на врату инструмента, добило је пуноћу и руменило!" Било је ту још свакојаких чуђења и похвала. Мајстор је на све ћутао и осмјехивао се. Као да до њега ништа од тога није допирало.
Долазили су људи из најудаљенијих мјеста и молили мајстора да им покаже инструмент и нешто отпјева. Многи су загледали не би ли и сами такав направили. Али ником то није пошло за руком. Нити је ико од пјевача успио да из гусала извуче такву мелодију као мајсторове руке. Станија, сва узбуђена и задивљена сада рече: „Никад у своме вијеку не чух да неко тако добро пјева као Мирко Ђурђов, с Петровића!" Неки Велизар покуша на фасади куће да унесе детаљ с мајсторовог инструмента. Али само се тако самом себи наругао. Једини је мајстор знао зашто бере дрво у сриједу, зашто га суши девет мјесеци, а радове отпочиње увијек понедјељком. Плакала је Дубравка, којој је ишијас – чим је видјела шта су направиле златне мајсторове руке – одмах нестао, једнако као и гудало у мајсторовој руци. Звук инструмента се претварао у људски говор а људски плач у мелодију инструмента. И баш они који су о мајстору причали све најгоре сада су га највише хвалили и уздизали у небеса.
(Прича из књиге приповедака "Страх од звона")
