slike pesnika

Ђура Јакшић – ПУТ У ГОРЊАК



djura jaksic put u Gornjak
Од Великог Села до самога Ждрела 
Кô да ј’ вила нека ћилим разастрела 
Од зелене траве и свакаке шаре, 
Да себи домами уморне бећаре; 
Па доклен ти вила лаког санка бира, 
Хлађан поток слабе ноге ти испира, 
Ветрови ти тихи лепи мирис дају, 
Заслађене хране горком уздисају... 
Са далеког пута уморан сам сео, 
Не би’ л’ санка нашô, сетан, невесео. 
Повило се цвеће, полегла је трава, 
Али мене санак давно избегава! 
Сила се је мисли врзло по памети... 
Много ли сам страдô, кад се срце сети: 
Никад добро јутро! Никад добро вече! 
Мени ноћца лако никад не протече... 
У мислима, тако, уздахнô сам јако, 
А сузе су текле низ образ полако; 
Од груди се мојих вечан огањ створи, 
Да у њима душа пре рока изгори! 
По големом свету млађан се потуцам — 
Што громовник нисам, да на судбу пуцам?... 
Све што ми је било недраго и драго, 
Остављат сам морô равно, подједнако! 
Па где сад почивам?... О, да дивна места! 
Лепша никад није с уресом невеста! 
Извезено цвећем, окићено горам’ — 
Ја и ово место оставити морам! 
Ено, већ се крију сјајни сунца зраци, 
Ка западу златни путују облаци; 
Торбицу сам свезô, опанак притегô, 
И ја бих са сунцем некуд даље бегô; 
Али једно срце, друго судба жели: 
Ја по судби морам, што она придели. 
Видиш оно стење што се небу пење? 
То је воља судбе... горко придељење!... 

Кô боланог нада, небу подигнута, 
Подиже се гора од камена љута, 
Болну диже главу, а коленом клеца 
Каменито срце Млава јој просеца: 
Зајазит се не да, мумла, јечи, стење, 
И у муци тешкој прождире камење; 
На њу, грешну, сунце никада не сија, 
Само гром је, мразну, са хуком пробија, 
Пламенита муња опали јој лица, 
Да већма потавни, срамна проклетница! 
У нечистом недру вечну клетву скрива, 
Зато гдегде грми, и немо почива: 
Благослов је проклô српски царе Лазо — 
Како би јој и бог милости указô!?... 
Поред ње ме, бујне, тврда стаза води. 
Али куда, куда? — Куд сам орô ходи. 
Повише облака, и од неба више, 
Јер, уместо неба, пуст се камен диже... 
Не чује се тица, баш никаква гласа, 
До вечите хуке безбожних таласа... 
Не знам даље стазе, не знам даљег пута, 
У ’вакој се гори најлакше залута. 
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 
Изнемогло тело сурвало се доле 
Поред неке пусте развалине голе. 
Тврдиња је била некад ово стара, 
Чувала је верно свога господара, 
А данаске шта је развалина ова?... 
Постала је гнездо суријех орлова!... 
Слушала је негда бојних труба звуке, 
Шта данаске слуша?... Међеде и вуке! 
Силена је војска овде становала — 
Наместо је војске маховина пала! 
Под маховом леже старе славе знаци, 
Оружије светло, коњи и јунаци... 
Све ту мирно лежи, под стеном страхоте, 
Из прашине њине гуштери се коте... 
На њој данас седим и даљину гледим: 
Ваљда гдегод ближе миран кров се диже, 
Или добар пастир стаду следи белом?... 
Ал’ ништа не беше у околу целом! 
Као да је камен у љутини пукô 
И у пукот своју све живо повукô!... 
Ал’ шта се забеле у горскоме мраку? 
То је бела кула на цркви Горњаку! 
Раширила крила лабудова бела, 
Белоћу је снега на себе узела; 
Крст се на њој блиста, сунцу одговара 
И по хладној стени златне пруге шара. 
Једно се је звоно с беле куле чуло, 
У моме је срцу трипут одјекнуло; 
Запојаше тихо калуђери свети... 
Можете л’ ме, ноге, бар донде понети? 
Ено ми дворишта, ено дворских врата, 
Примиће ме у двор, страна, непозната; 
Одмор ће ми дати, то ми само треба, 
А благослов на нас бог шаље са неба!... 

У Подгорицу 1857. 


Горњак је манастир, задужбина цара Лазара, лежи у најдивљем пределу поред Млаве, на граници између Хомољског и Млавског среза у Пожаревачком окружју. – Велико Село и Ждрело места су у истом окружју. – Млава је река која изнад Жагубице у окружју пожаревачком извире и код Костоца у Дунав утиче. Прича се да је цар Лазар хтео преко ње разговарати се са некаквим свецем Григоријем, који је близу Горњака у гори постио, па како је Млава онуда текла са великом хуком, да нису могли речи један другом разумети, то је светитељи прокуну и оно се место данас зове Тишина, јер одонда увек ћути тамо Млава.  (Напомена Ђуре Јакшића)


Можда вас и ово занима

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза