(Баки)
Једна мала лала
Ниоткуд је пала
Посред споменара
Где и љубав стара,
После толк'о лета
Срце да прошета
Низ булевар тајни,
Осунчани, сјајни.
Плави редови се нижу,
Лале главе дижу
А у зеленом пољу
Дајеш ми најбољу:
Да је као трофеј носим,
Да је сланом сузом росим,
Када глас од себе не даш
И кад срџбом приповедаш.
Све је рука записала
– колк'о среће, толк'о жала,
Сјасет пустих радовања
Из књижице те израња.
Пољупци што сутон краде
Нашу младост да награде,
Немирни кô птица плаха,
Поносити усред краха...
Сијају кроз дане тмурне;
Живот све то негде гурне
У непрегледне црне рупе
Јер храбрости су такве скупе.
Али онда глава стара
Присети се споменара
Доколице да се спаси,
У прошлости да се скраси.
Па прича са лалом љутом
Међ хартијом старом, жутом:
„Што ти мене овде стави,
Што на мене заборави?“
– Заборави човек себе
А некмоли једну тебе,
Ал никад руке што те дале-
Браним се од суве лале.
Тело ресто дана дроби,
Време своје битке доби
Ал пркоси му с пуно жара
Лала посред споменара.
