Колико ми је година
– пита ме он
И каваљерски ми даје
"бар десет мање"
Него у крштеници,
Али он, наравно, не зна
Да је моја крштеница
Потмули фалсификатор
Осећања и сећања.
Колико ми је година
– нагађа он,
Бојажљиво да не дирне
У женски нерв сујете
Који привремено немам.
Не знам колико имам година.
Углавном између
Осамдесет и сто
А понеких дана чак хиљаду.
Шалим се с годинама
– закључује он
Али ипак тражи трагове старости,
Додуше, на погрешном месту,
Јер су ми боре у песмама
Где сам отплакала
Сваки суноврат човека,
Слушајући приче које причају
Очи и покрети непознатих људи.
Колико ми је на крају година?
– питам ја њега,
А он разочарано збори
Да сам или премлада
Или престара за причу.
Па, ипак не одлази
Јер крштеницама колико лажљива,
Важнија је, изгледа,
И од сећања и од осећања.
