Твога се вела таћи ни.
Дремам, а иза сна је – тајна,
У тајни, Русијо, си ти.
Русија појас река има.
Древне је шуме круже свуд,
С блатима и са ждраловима,
Уз чаробњака поглед луд.
У њој и људства различита
Из долина, с краја на крај,
Поноћна кола воде вита
Уз запаљених села сјај.
Где и врачара, с вампирима,
Траварке чара свуд уз руб.
И вештице са ђаволима
Веселе се уз снега стуб.
Где и мећава завејава
Трошну кућу до крова тог.
И деве испод снега плава
Сечиво оштре против злог.
Где је све путе, са распућем,
Изрово штапа силан број.
Где вихор, који звижди прућем,
Старих предања пева пој…
У дремежима својим сненим
Сазнах за родне земље јад
И у дроњцима ево њеним
Сакривам голу душу сад.
До сеоског сам гробља – нему
Утабо ноћну стазу сву.
Ноћивајући свуд по њему
Дуго сам песме пево ту.
Не разумедох, не одмери,
Коме посветих песме те
И какав бог ми би у вери,
Какву девојку волех пре.
Русијо, ти си успавала
Својим пространством душу, знај.
Гле: она није укаљала
Своје чистоте први сјај.
Дремам, а иза сна је – тајна,
Русија у тој тајни спи.
Ти си и у сну несазнајна.
Вела се твога таћи ни.
24. септембра 1906.
• Превео Стеван Раичковић
