С очима што виде и оно чег нема.
Једно уво – морски шуми попут шкољке,
Друго – чује незнан звук који се спрема.
Болује ми свако чуло и још штошта:
У дан ведар – жмурим, у мрак – бечим зене.
Кад ми уста сретну чашу раног мошта
Ја низ биље тражим пелин док не свене.
Под гипсаним стропом – сањам таван хладан.
Целог сам се века вежбао да жедан
Прођем поред зденца, а крај зделе – гладан.
Да ме неко некад види (кад не чујем)
Како ми се лице мрачи ко у диму
Пре би помислио да убиство снујем
Но да за реч плавет тражим тешку риму.
Прођем покрај ближњих, ћутке, ко да прèчи
Пут и рад ме чека: а у мени мрмља
Цело једно море бесмислених речи
И ветар – запамћен с неког штурог грмља!
Мислио сам да ће с првом седом све то
Прхнути из главе: ко од пуцња – шева!
А сад добро видим да ја опет ето:
Певам, тим што питам – докле да се пева?
Да ли да те, песмо, згужвам у лоптицу
Па да те кроз шуму сву ноћ миши гоне
Или да те пустим ветру да уз птицу
Полетиш у неке слепе небосклоне?
