Неће бити.
Ми смо нити
Које вежу нерођене са мртвима.
Нема краја.
Прислонимо на зрак ува:
Кроз шупљине између нас ветар дува
Што времена по два спаја.
Леже испод мрачне сене
Мртви, а још нерођене
Слути ваздух који крај нас засветлуца.
Ми се кобно лелујамо
И слушамо ветар само
И нит по нит како пуца...
