што се каже,
на свет други.
Пустош...
Летите,
постајућ звезданост.
Нема више
ни пива,
ни дуга.
Трезност.
Не, Јесењине,
то није
иронија вама.
У грлу је
грудва бола,
а не смех.
Видим –
пререзаним рукама
дижете
властитих костију
мех.
– Престаните! Доста!
Зашто бунцате?
Хоћете
да лице
скрије
смртни вео?!
Ви тако
претеривати
знате
како нико
на свету
не би умео
И зашто?
По чему?
Недоумица пада.
Муцају критичари:
– Разлог тога
је ово...
оно…
а, у ствари –
нема склада,
у билансу
– пива и вина многа.
Веле
– да вам боемију
замене
класом,
класа би утицала на вас
и – споразум.
А зар она
жеђ се
гаси квасом?
И када пије
класа чува разум.
Веле –
да су вам
неког напостовца
дали,
постали бисте
садржај
обдарени.
На дан бисте
по сто
стихова
писали,
заморно
и дуго,
кô Дороњин.
А ја мислим –
да се то
осети,
на себе бисте
још пре
дигли руке.
Боље је
од вотке умрети
него од досаде пуке.
Узрок
губитка
неће рећи
ни нож,
ни омча с вратила.
Можда вене
не би требало
сећи
да је у „Англетеру“
било мастила.
Подражаваоци радосни:
на бис!
Скоро цела чета
против
својих жила!
Зашто
повећавати
број самоубистава?
Боље
повећај
производњу мастила!
А сада –
у грлу
заувек
ни словца.
Тешко је
и глупо
бити мистерија.
За нацију,
језикотворца,
умро је
бекрија.
Са прошлих
сахрана,
чак и блатне,
задушних стихова
носе траље.
Риме
о хумку
ко ћускије
млате –
зар је то
песнику
поштовање?
Ни споменик вам
нису свели –
где је он,
гранита
ил’ бронзе лук? –
а к решеткама сећања
већ су
понели
светачких
успомена буђ.
Ваше се име
марамицом
слинави,
а ваше речи
Собинов балави,
и бунца
што је бреза усахла –
„ни речи,
о дру-уг мој,
ни узда-а-а-ха“.
Ех,
треба показати причу,
том
Леониду Леонгнриничу!
Треба
устати
као скандалист:
– Нећу
да се мој стих
жваће и блата! –
Заглушити их
уз тропрст свист¹
и у бога
и у матер их
послати!
Нек се растури
та неталентована поган,
ширећи
капутна једра
мрка,
нека у лудом
бекству Кохан
избоде људе
шиљцима брка.
Гадови се
морају
проредити.
Послови –
да се стати не сме!
Живот треба
изнова
преуредити,
па тек онда –
писати песме!
За перо
то време –
лако није,
али реците,
ви,
богаљи, сакати,
где је,
када
и који то геније
бирао пут,
утабан
и лаки?
Реч је – .
вођа
Људске силе.
Напред!
Да би се
време
језгром отисло.
И везе
да би
слабе биле
са прошлошћу
свислом.
Мало је
весеља
на нашој планети.
Нека нас
будућност
са радошћу
веже.
У овом животу
није тешко
мрети.
Изградити живот –
далеко је теже.²
1926.
¹ Овде је задржан руски израз за звиждук. – Прим. прев.
² Алузија на последње Јесењинове стихове: „У овом животу није ново мрети, а ни живети није најновије“.Прим. прев.
