1
Кад последњим, можда, дисањем
Распламсам угљевља пламен,
И Ватре моћним трептањем,
Испуним земљу и камен.
У белој пустоши леденој,
Без сведока, сам с Ватром,
У простој речи тихо реченој
Њему – молитвом старом.
2
Сунце се крило пô године,
Ал' данас – Боже мили,
Време је да нас дирне,
Како бисмо кући похрлили.
На брзину птице се гнезде
И рибе јуре у плићак;
Немам кад гледати звезде,
Пролећна земљо, мој си знак.
Цвеће, дрвеће и инсекти,
Без лукавства, преваре, лажи
Са сунцем могу живети,
С осмехом пуним дражи.
3
Прегршт сам, ратник Гидеонов,
У тајги пио воду из река
И тада, у времену оном,
Био сам душа од човека.
Ал' на Синајској гори:
Реч горду, незнаних слогова
Чух у некој новој мери,
Којом мери једино Јехова.
4
Добро и зло, топло и хладно,
Поток ватре и тихост леда,
Све је поређењем подељено,
Осећања душе и једа.
Кад је срећа побуда једина
И разлог сутрашњег јада,
Кад је жива и стрвина:
Сва од ужасног смрада.
И то, што биће – неће бити,
Сутра је сунце кô и данас,
Тад ћеш први пут чути:
Будин суђени глас.
5
Тајга, ипак, с разлогом,
Учећи о религијама свим,
Не срете се с једном књигом:
Јеванђељем Христовим.
(1949–1950)
•С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Објављено у часопису Поља, број 527, 2021)
