Пожелим тако,
када ми од живота једино слутња преостане,
да се сакријем у теби
божански дубоко, ту под олтар твога ока
молећи се да ме не нађу хиљадама година.
Побегла бих из ове земље тужних обећања
у свет изграђен на окосници
између тренутка и миленијума само
да оживим ту скицу што обећава нас.
Све је ионако осуђено временом,
тим низом трагичних околности,
али ето, било би лепо да се волимо
макар на кратко изван ружног лица пролазности.
Тај невешти моменат љубави би окрилатио вечност
и нас заклонио од рушевина бесмисла.
