Лепо спавај љубави
док те целим својим бићем страхујем.
Ово помало отужно бдење надилази све врхунце.
Нешто си крајње.
Нешто после чега нема чак ни сенке.
Љубави, исувише дуго мрак нагриза
корење моје светлости.
Тешко подносим овај мрамор у души.
Од њега те студиозно клешем до
застрашујућих ситница.
Толика си брига, колика и тајна.
Знаш песници су ништа друго до
хроничари невидљивог.
Овај псалам што тихо јеца и плаче
Не да се разбити о језиви бедем баналности.
Више не видим ништа у овом светом каменолому очаја.
Не вреди низати речи,
та вечито несретна и стара лица.
Стихови су нетакнута васкрснућа одевена у привид.
Где сте још видели славног сиромаха?
Душа моја сагорева у неиживљеној екстази.
Све оно суштинско у мени ескалира
у бучној ери глувих.
Лепо спавај љубави,
некада је дивно живети у незнању.
Благо неоткривеним дубинама,
тим закопаним саркофазима лудила!
Човек жеђи исповеда се странцу лаког сна,
у томе лежи трагедија будних!
Благо уснулима!
Опкољен стерилним сванућима не видиш
Како се крај тебе расцветава једна химна,
Тај несадрживи сасуд емоција.
У дворцу твога слепила једно срце себе
У тишини усмрћује у страху
да својим откуцајем не избезуми изгубљене.
Дозревам батргајући се у овој
привременој опни од сна,
Жудећи за Извором.
Ти си моје Велико Мучење.
Распињање на крсту.
Идолопоклонство ђаволу.
Моје дно, Избављење и Спас.
Сахранио си у незнању нечије чедне осмехе.
Лаку ноћ љубави,
Ово није ни прекор, ни бол, већ тиха предаја.
Нешто као сједињавање неспојивог.
Иако ништа не буде, остаће Песма
као тихи чувар једне рањивости.
Не замери, ја сам дошла на привремени пут
да оплодим свој Траг тобом.
