I
Постоји негде неки врт,
мало тешког камена којим шетамо од детињства,
негде и дрво, голо страшило,
мотка са мало прња,
у свакој песми неки свет што нам припасти неће,
за гозбу ветра спремљена кућа и за смрт;
постоји, ако то још значи повратак, изван тих ствари
истина непотврдива и крња,
на сваком буњишту, кад ветар се острви;
у свакој глави
продуваној јутром, лишће што се врти,
у сваком сну понешто ћутке просуте крви,
у свакој изговореној речи потков смрти.
Постоји тако
негде ипак тај камен-врт,
наслеђе тачних граница под жилавим копривама,
ипак и јарак, раме живице,
геометрија трња,
низ битних поређења и врло сажетих слика,
у мало зидова глас уграђен камен крт;
ипак још, у мрежастим очима духа, негде постоји
та земља растреситија и црња,
а ипак чистија, од сваког сна и крви;
њено гребење
на избилом сунцу, граничници шкрти,
њене воде слап кад се бистар и стамен мрви,
њен дах сав из светлости исцеђен пламен смрти.
II
Али још си ти дахтање у мраку,
још тврда љуска,
бојиш се, треба да постанеш нешто.
Каква ће давна сродства да те приме
под окриље, како описати дан
кад биваш нечије највеће добро,
иако теби тек сазрева место,
иако ти се тек припрема име?
Још почиваш, као да трунеш
под изопаченим Месецом, у бари
где ври сав грабеж гамади и биља,
у бари часова. А жеља ти је
све што никад не умире ни стари.
