Биографија
Борислав Радовић је рођен 10. марта 1935. године у Београду. У родном граду је завршио основну школу, гимназију и дипломирао на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности Филолошког факултета.
Осим у Народној библиотеци Србије, као уредник је радио и оставио свој печат и у издавачким кућама Младо поколење и Нолит, у којем је био саставни део чувене редакције коју су чинили Васко Попа, Иван В. Лалић, Јован Христић и Александар Ристовић. Пред крај каријере био је и директор предузећа Југославија филм.
Поезија Борислава Радовића превођена је на енглески, руски, италијански, шпански, кинески, румунски, чешки, пољски, словачки, словеначки, македонски, мађарски, турски, литвански и албански језик. Заступљен је у многобројним антологијама, изборима и прегледима.
О поезији и есејистици Борислава Радовића, између осталих, писали су и Божо Вукадиновић, Ђорђије Вуковић, Славко Гордић, Милован Данојлић, Александар Јовановић, Милан Комненић, Вук Крњевић, Драган Лакићевић, Радивоје Микић, Иван Негришорац, Милица Николић, Васа Павковић, Предраг Палавестра, Михајло Пантић, Јован Пејчић, Новица Петковић, Александар Петров, Богдан А. Поповић, Саша Радојчић, Драшко Ређеп, Симон Симоновић, Драган Стојановић, Драган Хамовић, Иван Чоловић. Поводом добијања награда Десанка Максимовић и Жичка хрисовуља објављени су зборници с прилозима критичара Поезија Борислава Радовића (2002) и Борислав Радовић, песник (2003), а Институт за књижевност и уметност и Библиотека града Београд објавили су зборник радова О поезији и о поетици Борислава Радовића (2017).
У Народној библиотеци Србије, судећи према потписаним издањима, радио је као уредник отприлике од 1973. до 1977. године. Потписао је веома значајна издања из тог периода, као што су Каталог књига на језицима југословенских народа 1519–1867, као и прва три тома Каталога књига на језицима југословенских народа 1868–1972.
Стихове је објављивао још као средњошколац, да би се као студент огласио првом збирком Поетичности (1956), за коју је добио Бранкову награду. Уследиле су песничке књиге Остале поетичности (1959), Мајна (1964), Братство по несаници (1967), Описи, гесла (1970), Песме 1971-1982, Песме 1971-1991, за које је добио прегршт најпрестижнијих награда, међу којима су Змајева и Нолитова, Бранко Миљковић, Васко Попа, Десанка Максимовић, Жичка хрисовуља. За есеје о песницима и поезији овенчан је признањем Ђорђе Јовановић, а остају упамћени његови изузетни преводи Сен Џон Перса, Елијара, Бодлера и Балзака.
