Скрушено, нежно, над гроб тај складни,
над споменик хладни,
који од љубави штедре, сена, и немара,
уморна драж ти ствара,
рушим се и гушим, ја мрем, мрем над тобом,
Али једва срушен над тим тихим гробом,
чија ми пруженост нуди прашни ћивот,
та видљива мртва, где се враћа живот,
зари ме и гризе, отвара очи и дрхти,
и стално ми крати сву чар нове смрти
драгоценије нег живот.
