Што мили, тече, као живот мека,
Сарани разум, и удиши пару
С поднебља глиба што те свуда чека.
И пусти трулеж нека слепо гази
Љубав и душу, и натапа струну;
Задах нек на те своју сенку плази
Високу, крупну, као злоба пуну.
Одмани руком и затвори око,
Црвљиво доба нека нагло тиска
Спомене, славу, у блато дубоко,
Где порок цвета и развратност ниска.
За лице твоје огледала није.
Живи међ људма у музици блуда.
Живи! И нек ти влага срце пије.
Живи у земљи срамоте и луда.
