пун зазора, кâ негда, дјетиња.
Испитљив, ал' у смјерној молитви,
прозборих оној светој колиби:
„Пјесниче, друже, душе, што ти би
те тамо попе свог тијела прах,
у громове, олује, град и страх?
Нијеси л' зар свог праха био сит
опростивши се земне трпије,
но, попут праха оца Србије,
у душе своје уплете га нит?
Зар праху да се душа поклони
у самртни, у час напокони,
те да га дигне собом узгори
да опроштају час не ускори?
Ил' тајне те што покрива твој хум
разумјет неће никада наш ум?
да л' за то прах свој попе на тај ком
да с њега гледаш душом жалосном
гдје племе твоје спава мртвим сном?
Па реци, нагов'јести, дај Ми знак,
што видиш отуд, свјетлост или мрак?
Видиш ли врага, оног старог, твог?
Једва га видиш, сломио га бог.
Бињиши су му сад крпетине,
а мач и круна подсм'јех свјетине.
Ал' многи други створио се враг,
час ту, час тамо, свуд му видиш траг.
Има их грдних, има виђених,
има их голих, има кићених,
час мислиш није никакав им број,
час навале кâ љутих зоља рој.
Ал, који је, у врашком сјемену,
најжешћи крвник твоме племену?
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . .
На Ловћен-капи замагли се храм,
облачак над њим, црни један прам,
сијевну муња по том прамену,
кâ да су слова у том пламену,
лијепо читам што ми пише плам:
„Док на ту земљу ови стоји кам,
најцрњи враг је Србин себи сам!”
У Сомбору, јануара 1902.
