Причекајте ме на утртој стази,
што ивицом шуме вијуга,
јер и ja хитам жељан даљине,
сунчана бљеска и среће: –
пролеће у ме слази...
Бескрајно сивкасте висине
разгони орла замах...
Плаветно небо ћути:
осмехе шаље по птици...
Сребрно-бели пути:
пo њима дивљачи ходе
Гле! пa то су стопе!
Над шумом облак-сањар:
погурен нешто – оде...
О, причекајте ме, друзи:
на домаку зелене шуме
пролеће руком маше,
весело маше!
Ha брег се, ено, попе!...
(1931)
