где смо од себе заборавили пола.
Никад са звезда није већи пад
него на бетон са кафанског стола.
У очима сам гугутке подавио,
па сам им дуго шаптао смешно опело.
И све сам своје осмехе окрвавио.
Није све бело што личи на бело.
Перони каткад плачу кишом. Сат и
кофери. Свако некуд жури ноћас.
Исцепам карту. Нећу да се вратим.
За сваким возом остаје самоћа.
И само мрака напуне се прсти.
Не вреди. Сад смо друкчији, зацело.
Бар ти све птице из очију пусти.
Није све бело што личи на бело.
