Ноћ је. Моја сенка са мном тихо ступа
По обали овој, где никога нема.
И док сребрн месец у мору се купа,
Ја у души ћутим мирис хризантема…
По овоме крају она често ходи –
Испод ових грана синоћ сам је срео.
И кад са лица смаче танки вео,
У мом се срцу нова ватра роди…
Смејући се на ме све слађе и слађе,
Низ мраморне скале лакој барци сађе,
И стари је морнар одвезе далеко.
Од онога часа ја мира не стекô,
Лутам и сањам њу, што равне нема,
И у души ћутим мирис хризантема…
(Из књиге Алекса ШантићПесме,Невен–Граматик, 2001)
