Сви некуд одлазе.
Ено, погледај их где одлазе
као пихтијасти звук звона.
Данима некуд одлазе као мирис измирне,
нечујни,
и на прстима.
У очима им мало глинених перли,
и вашарских бомбона,
и мало искрзане сламе у устима.
Тебе заиста нико није желео
овако стравично, као ја ноћас.
Тебе, са мирисом сапуна,
мастила
мирисом ђачких игранки,
покислих ревера,
магле
и трамвајске звоњаве.
У мојим жилама за тебе тече
некаква бела крв,
нешто као чипка на твом рамемену,
или укус твојих секутића у мојим длановима.
Нешто као пољубац
изнеђу две нечитке изгужване странице
некаквог на брзину написаног писма.
Или нешто као крв под ноктима
између две најшареније поњаве.
