ја најпустија поља мерим, тако
што очи скрећем да избегну лако
људски траг песком, са којим се борим.
Другу заштиту не умем да створим
што би ме спасла, јер од света свако
у покретима угашеним јако
чита ми споља да изнутра горим.
Ја већ верујем да знају ил’ слуте
реке, обале и планине црне
какве је врсте мој живот скривени.
Ал ипак тако оштре, дивље путе
нашао не бих, да Амор не сврне
– те да му причам и он прича мени.
Превео Стеван Раичковић
(За живота госпе Лауре, Сонет 35)
