Што се у безброј слатких власи сплела;
И љупка је светлост без мере горела
Очију оних што сад потамнеше;
Милосна се боја у лицу будила,
Не знам да л` стварно, ил` уз варку пуку;
Кад љубавног огња семе у грудима
Носих, зар је чудо што одједном букнух?
Њен ход не беше ход смртника сваког,
Веђ анђеоског духа; речи њене
Не беху као грла људског звук;
Дух надземаљски, сунце васељене
Би оно што видех: и да није тако,
Не лечи рану то што спласне лук.
Превео Љубомир Симовић
(За живота госпе Лауре, Сонет 35)
