Вукао сам тешки камен
Са планине у долину.
Безбројни су тамни људи
Вукли камен што ће црква
Да постане распевана.
У серд свога глуха посла
Застајаху очајници
Мољаху се своме свецу.
Грехови се накупили
Мутним ројем прекобројем
И ко гавран срце кљују.
Грехови су преогромни
Рад којих су оставили
Свога дома топло гнездо.
Пристигну их на препаде
Пуни мрака бесовскога
И исконскух чудовишта.
Сваки себи страшан дође
И кукаван непочинством
Неприступан спасењу.
Грехове ће откајати
Верним ходом смерном стрепњом
Благом мишљу кротким чином.
Не знам место те планине
Не знам пада те долине
Не знам доба те старине.
Не знам име храна оног
Нити свеца ком се диже
Нити рода који зида.
Теглио сам целом душом
– за молитву опроштајну
Није било више снаге.
И опет ће поколења
Цркви стварат звучни блесак
За боравак анђелима.
И други ће неки говор
Да зазвони на уснама
Да процвета у срцима.
И молитве другачије
Рашчиниће таму света
Узрујнијим роморењем.
Сам самотан и без друга
Ја ћу вечно вући камен
За све нове богомоље.
За светлије и јасније
Блиставије и страсније
Жуборније и гласније.
Где год грехом стрепња цвили
Где очајна сумња мили
Где се мисо себе боји:
– Док не буде претворена
Цела земња од камена
У молитву од пламена.
