Тихо и бôно, кроз ноћни мрак,
А суво грање зашушти благо,
Љубећи први зоричин зрак
Светиње пуна, душа ми леће
Тамо, где вечни борави Бог,
Па му се моли молитвом благом:
О, чувај, Боже, анђела мог!
Анђела оног што блуди ноћу,
И с душе гони несносан сан,
И души мојој крепости даје,
У горки часак, у страшан дан.
Анђелским крилом нека ме штити,
Кроз живот овај мучан и клет
А смрт кад дође, нек са мном онда,
Ка небу зрачни управи лет!
1880.
