Живота шару утиснуту
Као торбу свикнуто носи
И упире поглед у корак свој земни
Мирно је све
Само обрва се једна мршти
Ко да путник вољом бића
Немиле догађаје у крајње исходиште гони
Сваки члан под круном његовом
Мора на свом месту бити
Кад натоварена лађа у луку приспе
Те настане цика са разменом робе
Која ништа не значи
Осим што се душа
Струјањем живота опије
