удичицу забацио Петар,
чека штуку великога ока,
препланулог, милује га ветар.
Чека Петар пола дугог дана
досадно му, а и глад га мучи,
нервира га јато бучних врана,
чини му се, сад ће кренут кући.
Пре одласка, у правцу шумарка
свој последњи поглед дечак пружи,
кад над главом појави се сврака,
носи сома – не може бит дужи.
Петар зину од чуда и страха
тако нешто још видео није.
Је л' истина, пита се без даха,
какве ли су ово лудорије?
Зајапурен, црвенога лица,
реши да се у бег хитро даде,
ал' је бржа била чудна птица –
у крило му рибетина паде.
Петар брзо кô опарен скочи,
сав зачуђен разрогачи очи,
нема рибе, а и данак оде...
Успаво се поред бистре воде.
