и плод сочни што усне ти љуби
и крошња сам што те увек брижно штити
од прејаког сунца
и подмукле студи.
Трешња сам твоја и лишћем ти машем
и борим се светром,
да те такне не дам,
да на моје стабло наслоњен дремуцкаш,
а ја да те сенком
милујем и гледам.
Трешња сам твоја и лишћем ти жутим
облажем све стазе
којим ходаш кришом,
а гранама голим, као мачевима,
ја облаке парам
и борим се с кишом.
Трешња сам твоја што у зимској ноћи
ватром и пламеном
твоје тело грејем
док уморан седиш крај старог камина
и топлином те грлим,
тишином се смејем.
Трешња сам твоја, пепео и дим...
Цео живот један
у шаку је стао.
Крстача сам твоја на гробу и плачем,
наричем и кукам:
Јао, јао, јао!
Трешња сам твоја, иако сам трула,
у твоју се хумку
увлачим полако,
да умирим дух твој и сва твоја чула
и да те утешим
када будеш плак'о.
Трешња сам твоја, а кад прође зима
изникнућу опет
васкрсла и нова
и бујаће љубав ту на твоме гробу,
с пребогатом крошњом
изгубљених снова.