Заборавише ме, туго, друмови.
Одавно ни једног да наврати.
Бјелина ми вид умори.
Стигоше ме спори сати.
Све се свело у прозорско окно
комад неба и облак што плови.
Смрт ме гледа празнооко.
Недајте ме о друмови.
II
Прољеће иде, а она режи.
Пријети - плућа ћe да искида.
Мораћу и ово прољеће да прележим
између четири бијела зида.
А напољу ће листати тополе,
кикотаће се ријека испод ива.
О, нико не зна колико прољећа боле,
кад су отета и недокучива.
III
... Како сам некад лудовати знао
с прољећа, кад плану те кише бучне.
Једном сам дивно покисао,
она - топола, ја - бор разбарушен.
А сад не могу прозор да отворим,
да уђе то славље маја пијанога ...
Можда и данас негдје гори
љепота она босонога?
Киша, киша у трави, у лишћу
шуми драга опијајућ сном.
Оздравићу, сестро, оздравићу
да бих умро киснући ко кров!
IV
Те тополе брезовачке,
те тополе
миловане погледима умирућих.
Те тополе
што ме боле
листајући и венући.
Те тополе брезовачке,
те тополе
што у сутон мукло шуме ко да јече.
Нек оголе
те тополе.
Горосјече!
Горосјече.
V
С јесени
зелени
туга у мени,
с јесени,
кад дозру дуње и регрути
и дјевојке кад се заневјесте,
с јесени
некуд ме зову цесте.
Некуд
гдје лишће никада не жути
и гдје су људи - вјечити регрути,
а дјевојке - вјечите невјесте ...
С јесени
- тако су лажљиве цесте.
VI
Ноћ. Новембар. Киша влажи, влажи...
Помрчина згуснута до крика.
У оџаку, ко да милост тражи,
вије вјетар болом бескућника.
Негдје некаква капија пјева,
с призвуком туге заборављених.
У мени нешто дозријева
чудно нешто ноћас зри у мени.
VII
Не вјерујем овој ноћи
издаће ме.
Ако само склопим очи,
ако тренем,
прикрашће се,
заклаће ме,
или ће ме удавити омчом мрака.
Не вјерујем овој ноћи,
црној,
глувој,
без корака.
