Ма који био правац ваших стаза,
Пустињи бола, без цветних оаза.
Ил' радостима и земље и неба,
У срцу му је почетак и крај:
Сви наши снови ту примају сјај…
А песници су ти што своје снове
На срцу преду из небесних жица,
И нема песме ни „старе“ ни „нове“,
Већ само добрих или лоших птица.
Дели л' нас штогод – вас, „младе“, и нас,
То није старост, него – звук и глас…
Но, ни то нису недодирне међе
Лепота има заједничко име,
Ако су ткани из божанске пређе
„Стари“ и „нови“ стихови и риме;
Ако у њима сја Лепоте драж:
Ако су присни; ако нису лаж…
И само ту, и само ту се крије
Тајна Лепоте, о, љубимци Муза!
А свеједно је да ли песму вије
Радост, ил' туга у данима суза…
Само је срце њен извор и друг:
У њему само њен вечни је круг…
(Из збирке Са старих жица, СКЗ, 1931)
