Нашао сам се у шуми очију,
Која ми је притулила све звезде.
Горео сам
а нисам био њихово питање;
ниједна ноћ ту није била моја,
сам је хлеб имао туђ укус.
Био сам рана саврела на снегу.
И само су ми сопствени трагови
жегли табане док сам тумарао
голетима уобразиље.
Онај сам који није постојао;
који је цвокотао и писао,
мрзнуо се, са свећом у грудима,
и одасвуд се граничио
поразним сличностима, пресамићен
у коцки своје ћилибарске драме.
Тако су ме нашли.
Од тада сам овде,
на самом прагу порекла, насељив
читавом лествицом врискова, –
ако се још уопште сећам себе!
