Кроз чарну гору они зуре,
Са неба капљу пусте уре,
Поноћне делије кроз ноћ јаше.
Драгане дивне своје чини
Исткаше чежњом по планини;
Кроз грање звезда сјај се лије
По путу језде жар-делије.
Где копне поноћ рујног грања
Шапућу даљних реч драгана,
С руком на српу које бије,
Над коњма снијућ сан делије.
Ту бесне звери издисање,
Ту капље крви лишће крије,
Док пројахују кроз све сање
Љубећ коб своју коб-делије.
Коњици ко да њини врани
Не тичу тле земље гора
Већ да су они нови дани
Без сјајног зрака и без зора
А грдне сенке што се вину
Ко да су сенке коњских крила
Што пођу са њих у висину
Кроз јарку светлост зрачних свила.
И љубав наша чак их скрије
Од нас. Ни топот више није
Доказ да беху ноћне уре,
Минуше мрачно коб-делије.
Јарки пастири наше паше,
И толка чежња, жал и туга
Над земљом тамном куд пројаше
Сводом засветли нова пруга.
