Уз прагове горде, штоно воде скуту
Високих и моћних; нити сам на путу
Своме игда челом прах по тлима мео.
Моја душа није у таштини грезла,
Нит је било грубог црва да је начне.
Ја сам ишô вису гдено бесконачне
Подижу лепоте своја царска жезла.
Својим челом само пред њихове скуте
Падô сам, и цвећем осипô им путе,
И клечô где њихов светли олтар стоји.
Оне су ми дале свога срца део,
И загрљај њихов и пољубац врео
Велики и сјајни ордени су моји.
