У то доба, ди јуче бијаше,
Ведро небо, кô јуче стајаше
Сјајно сунце, кô јуче, без труна,
Кито строма, и зелени жбуна,
Обарајте лисне гране ваше,
Једном она пода вами сташе,
Нема више ње сад, нема туна.
Кад би знао ди је она саде,
Да јој кажем срца мога јаде,
Мога срца заљувени плам.
Свето место, јако што ја газим,
Сваки данак којено полазим,
Камо оде богиња ти, кам?
