Беше јутро,ипак већ дуго били смо будни
у расцветалом, непознатом крају замишљени
колико у одлуци били смо мудри,
а петлови су се чули
и поветарац поче о лету ка небу да бруји.
Требало је још само заборавити.
Поклоњен стих
што ни у чему истом граду бледи,
од јуче као залутао, мајушан
у Свемиру лебди,
а не значи исто више
и ништа у земљи тој стрепњу не брише.
Заборавити.
У јутру раном,
дуго већ били смо будни,
на путу без повратка
Гравитација своју силу почела је да губи
изневерена смислом што некада знао је да спаја,
изневерена помиреношћу да корача се преко доброте идеала
од познатог у Универзуму
савладана одустаје у свог Сунца систему,
као да у неистраженој даљини
покушаће да заборави изгубљену веру.
Природа јеца
и ни једно право више право није,
везан километар иза нас
прошлости трагове крије,
страдања плете се мрежа
у сутону ратном порушена равнотежа;
ипак још у осмеху детета и уздизању племенитости
трепери нада
да радоваће се опет дух
који рањен изнова устаје
у безнађу које влада.
Беше јутро
ипак дуго већ били смо будни
уплакана планета ка облацима лађе шаље и жури,
прати јединог светла зрак
штити стварања дах;
да бар заборавити може
урушеног раја слике које се множе.
Халапљиво не престаје игра у којој губимо сви
у крику Сунце још над нама бди,
човечанство доживело је интегритета крах
жеље моћи боји мрак.
Свемир нежан посматра и слути
да невиност срца победиће охолост
која уништава и видике мути;
на путу у јутру раном петлови су се чули
и поветарац поче о живој нади да бруји.
Беше јутро,
ми били смо будни,
охрабрени светлом што сваког јутра изнова руди
и часом најтамнијим пред зору
који зна да уздигне се и опрости без звезда мору;
питање гласно зри
колико један човек свет може да промени?
У данима без мира плету се сни
погледа вучјег, рањеног
с леђа у тмини
ипак преживели,
и Сунце
још над нама бди.
