и поведе те на пут.
Ноћ узбуђено и брзо понесе глас
да ће те јутро пронаћи
тамо где се река улива у море,
талас стиже да ти помогне да полетиш
и као галеб заволиш
луталице на песку.
У часу напуштања луке која ти је дом
тихо понaвљаш себи да не бежиш,
већ одважно постајеш путник који прелази планине у мраку.
Гледају те светла туђих градова
одмеравајући твој ентузијазам,
цвеће другачије мирише
а ипак се нећеш дуже задржати крај поља,
јер знаш куда си пошао
и успутне вароши тек су украс
земље којој не припадаш.
Ипак, Бог зна да ли као опомена или као сидро,
читаве ноћи
беле линије на бетону ће се надовезивати у недоглед
попут нераскидивог ланца
између два скровишта,
чак и када кривине постану оштрије
и изречено збогом остане у прошлом дану.
Продужаваш док миран свет тоне у сан
и већ у наредном сутону, на плажи,
гитара ће причати о оној коју ниси пронашао
и чиниће ти се да би лако препливао до пирамида,
до тајни старог света
до мириса других култура,
слободан.
Време брзо протиче
на месту где се река улива у море,
а тек ће једна ноћ бити олујна...
Нем пред блиставим муњама које се цепају над водом
запливаћеш једини,
јер још у ноћи поласка-
постао си човек уверен
да сви ризици копне у луци која ти је дом.
Али лукаво,
у ветровитом јутру након безопасног невремена,
галебови су се спустили ниже.
Ти, склупчан у шатору који подрхтава,
ниси могао да помакнеш мисао
од белих линија на путу у ноћи,
изненађен што у њима тражиш одговор.
Изненађен што се питање усудило да дође,
као пресретач на одморишту на ком губиш део убеђења о себи.
Изненеђен што су постале важне успутне шуме,
и куда је млади јелен онако страшно журио?
Висине знају шта то у човеку и мору
пробуди олуја
и зашто сви, касније или пре,
пожеле да се врате...
Песак се уплиће у косу
и браду коју више не кратиш,
хоризонт се нагледао таквих попут тебе
а гордо ћути,
одједном дрзак и далек.
Пакујеш мокре пешкире
разапет између слане немани
и кофера који су већ превише видели,
и можда мештани разумеју
због чега и даље не спушташ шатор
и ко се након недоумице и оклевања јави,
само ти још увек мислиш о линијама на путу
и проклињеш сидро и ноћ.
Откуд у сећењима слика водопада на планини
када си брзо прошао,
ко плете бол која се као зарaза шири
када си јасно рекао да не бежиш,
слободан,
одан једино авантури и неистраженим увалама?
И како да викнеш када неко увек посматра
у туђим скровиштима...
Победнички, ноћ повратка стиже и стеже,
окупана лажи да имаш слободу
да у даљини останеш.
Спорији, више гледаш са стране
тражиш јелена,
тражиш себе,
проклињући сидро и пут.
