Сред грмљаве и звекета,
Усред наше бојне муке,
Слушао сам танке звуке,
Пуне бола, пуне сете,
Кô да слушам старе бајке
Твоје гласне балалајке.
Гледô сам те, пун милине,
Како јездиш, како летиш
И крвавом шашком претиш;
Па још кад се, Козак, сетиш
Твоје лепе Украјине,
У оку ти пламен сине,
Полегô би танку змију,
Мегданџију бедевију,
Преко поља да се вине...
Али где је земља лепа?
Где је степа?...
Ој, Козаче, бојни брате,
Познајем ти тешку муку
И по песми и по звуку,
По узвику и јауку,
Што задршће са усана
Као жеља усијана...
Певаш песме, тужне, миле,
Од љубави и мегдана,
Па се сећаш страшне силе
И страшнијих јоште дана;
Та бојева давних, стари’,
Са Татари и Маџари,
И козачкој новој слави,
На Тимоку и Морави.
Како сте се онде били,
Како сте се крвавили:
Против сто си сам ишао,
На хиљаду јуришао;
Зуји куршум и кумбара,
Грме горе и долине,
А Козаку душа стара
Од силине и милине —
Дирнут ханџар из корице.
Или листак из горице,
Кад се вихор игра њима —
Затрепери у прсима.
Па, Козаче, брате мили,
Кад отидеш твоме крају,
Козачкоме завичају,
И затресеш балалајку,
Поздрави нам стару мајку —
Украјину...
1876.
