Лијепог с вјечним. Тамо су даљине
Гдје ноћ посматрам: пијеска ћутање,
И час звјездани понад земне тмине.
Сјаје са плавог свода, ко писмена,
Плејаде, Вега, Марс, Орион: мени
Њин над пустињом ход је драг, имена
Царских смисао волим тајанствени.
Безбројне очи древне путе њине
Гледаху. И кроз вјекове у бљеску,
Сви за које су сијале из тмине,
У њој несташе, ко траг у пијеску:
Много њих, посве њежних, заљубљењих
Дјева, младића и жена је било,
Ноћи, звијезда – њима посребрени
Еуфрат и Нил, Мемфис и Вавилон.
Опет ноћ. Небо, над челиком Понта
Блиједим, Јупитер зари. Са зрцала
Воденога је, све до хоризонта,
Стакленом стубу налик, пруга сјала.
Сад су друкчија приобаља Скити
Гдје бродили су, и тек за маине,
У љето, море просипа на лити,
Њежно, азурно-фосфорне прашине.
Али љепота једна вјечна има
Што с несталима везује нас. Била
Таква је иста ноћ, и тиха плима...
Са мном је на жал дошла дјева мила.
Заборавит ми ту звјездану није
Ноћ кад свијет сам због једне волио,
Па нека у сну залудноме жијем,
Па нек је маглен и варљив сан био –
Тражим у овом свијету спајање
Лијепог с тајним, ко сан: успомена
Та је – у једној љубави сливање
Срећно с љубављу из свију времена!
(1901)
•Превод Марко Удовичић
