Те ћути јела танка и немо стоји бор.
С неба се лако спушта, невидно, с две стране
Сутон. Врабаца само брбљиви слушам збор.
Усамљен, гутах ваздух, што бор и јела пружа,
Комарац који кадкад у мој заблуди кут,
Ил’ сретнем стазом бубу, ил’ смешног лаганог пужа,
Или ми жаба горда скакућућ пређе пут.
Па онда на клупу седнем и сањам будне снове,
И брао мрак ми се спушта и журно пролази дан,
И ником не бих дао нипошто сате ове,
Јер ту сам ко у сну срећан, а – ипак није сан.
(1903)
•Прва песма Милан Ћурчина коју је објавио у часопису Бранково коло.
