Ја вечно видим величину чина
у лепоти нечег што је забрањено,
што је сочно, звучно као виолина,
у мени жудњом давно настањено.
Сва улична сунца ружичастих жена
бих да волим, осетим сласти лепоте сваке,
подло да не кријем од вештачког мњења,
себе правог, своје природне кораке.
И све друге сласти земне забрањене,
богатства жеља душе ненасите,
у врту живота кроз цветне промене,
на гозбама дана страсти плаховите.
Када већ све то и онако бива,
чему прасак свести, њена лажна буна,
кад из нас изађе понорница жива,
аве осветли тајном светлошћу ко луна...
II
Па бих да жигошем у име морала
достојанственике чедне, небосклоне,
црвене као острва корала,
када узбуђени беседама звоне.
Сведочанством тајних кутака и соба,
у светлу пречасне једне ироније,
исповешћу једном чедном пола оба,
да осветлим тајну брачне лакрдије.
Сатиром бих секо речи скромност, смерност,
кад лете из уста варљивих трибуна,
љубав и чистоту, тврдокорну верност,
јер сам бунтовник против лажних буна.
Ја бих истину па ма каква да је,
снагом њених збивања кроз немира крес,
кроз њене дубине и стварне спознаје
да искујем један нови људски удес.
Па бих да жигошем у име морала
достојанственике чедне, небосклоне,
црвене као острва корала,
када узбуђени беседама звоне.
Сведочанством тајних кутака и соба,
у светлу пречасне једне ироније,
исповешћу једном чедном пола оба,
да осветлим тајну брачне лакрдије.
Сатиром бих секо речи скромност, смерност,
кад лете из уста варљивих трибуна,
љубав и чистоту, тврдокорну верност,
јер сам бунтовник против лажних буна.
Ја бих истину па ма каква да је,
снагом њених збивања кроз немира крес,
кроз њене дубине и стварне спознаје
да искујем један нови људски удес.
