Но зар да твоју драж то смрачи?
Из твојих чари, из твог смијешка
Животна одгонетка зрачи.
С прољећа шири се шум снова,
Новом и истинитом вичан.
Твој смисао је таквог кова,
Он је, ко ваздух, несебичан.
Пренеш се, мотриш – то је лако,
Из срца стресеш смеће ријечи
И живиш чист – ал’ нећеш тако
Да превијенац будеш већи.
1931.
