Лепрша се тил – према бури,
На љуљашку, стазом у дрвећа пакао,
Из сале огледало јури.
Тетурају се борови, ваздух се дави
У смоли; од умора снен,
Погубио повртњак слова у трави,
Прелистава листове Сен.
За капијом стаза у степу се пружа,
Где биља успављује чар,
Светлуца на чвору и љуштури пружа
У сумраку кварца жар.
То огромни врт се комеша у сали,
Све трешти – на стаклу ни трага.
Ко кôлодијум да простор зали –
И ствари, и стабала жагор.
И све би потопила стаклена копија,
Све прелила сувим ледом,
Да грана не горчи, јоргован не опија –
Да покрет хипнози се преда.
Свет безмерни тапка у том месмеризму
И само ће ветар да веже
Што стреми у живот и ломи се призмом
И радо у сузама плеше.
Не чупа се душа кô рудача шалитром,
Не копа се кô ашовом благо.
То огромни врт се комеша у сали,
Све трешти – на стаклу ни трага.
И нема тог даха у царству хипнозе
Што очи би моје запахнуо.
Тако после кише пужевља лоза
Пузи по очима статуа.
У ушима жубор, на прсте се пропиње
И цвркуће штиглиц од среће.
По уснама можеш растрљати глогиње,
Чапкунством их опити нећеш.
То огромни врт се комеша у сали,
Замахује, љут, из све снаге,
И љуља се, шуња, и клизи кô сало –
На стакленој табли ни трага.
Превео Миодраг Сибиновић
