Textual description of firstImageUrl

Маријана Банзић Ђоинчевић | ЖИВИМ ЗА ЈУЧЕ БОЈИМ СЕ ЗА СУТРА




Умиру дивне природе дела
све постаје тмурно и сиво.
Не чује се песма птица ни шум лишћа
само је моје срце живо.
Умиру људи који требају да живе
с њима умирем и ја.
Више се не чује звук гитаре
ни смех младих на тепиху траве
ни пламена ватре нема више
не падају чак ни исте кише.
топот коња давно је замро
лавеж пса је постао суров
уместо потока тече крв само
у моје се вене улива.
Немам с ким да будем жива.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана