Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Маријана Банзић Ђоинчевић | СРЕБРНА ТИШИНА




Тишина, када изговориш реч нестаје.
Ја зовем, дозивам и вриштим твоје име
а она не престаје...

Очи ми накваси сребрним сузама
златно перо у руку удене
и води ме мојим музама
а свакој твоје име надене.

Тада киша стихова по папиру сипи
неконтролисано рука их води
очију затворених док из њих кипи
опет нова нада што се роди.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта