Textual description of firstImageUrl

Маријана Банзић Ђоинчевић | СРЕБРНА ТИШИНА




Тишина, када изговориш реч нестаје.
Ја зовем, дозивам и вриштим твоје име
а она не престаје...

Очи ми накваси сребрним сузама
златно перо у руку удене
и води ме мојим музама
а свакој твоје име надене.

Тада киша стихова по папиру сипи
неконтролисано рука их води
очију затворених док из њих кипи
опет нова нада што се роди.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана